О научној фантастици и телеологији, или: зашто нам будућност делује суморно?

„Знате да је друштво у лошем стању када то што роботи обављају све послове одједном постане лоша ствар“. Овај афоризам, написан пре извесног времена (и пре најновијег таласа роботске апокалипсе коју су донели четботови), савршено сажима необичну позицију у којој се научна фантастика налази у данашње време. Није ствар у томе да су се њене теме, мотиви и тропе толико промениле током последњих пола века, већ пре у томе што смо почели да се плашимо управо оних ствари којима смо се у будућности радовали. Некада давно – располажући са далеко мање података и технолошких могућности – футуристи су од долазећих доба човечанства очекивали углавном исто оно што очекујемо и ми сада, само што су по том питању од нас били много већи оптимисти.

Упркос чињеници да су је углавном писали високо образовани људи са залеђем у конкретним наукама, научна фантастика је у својим зачецима сматрана „лаким штивом”, писаним претежно за лакомислену омладину, али је њен поглед на дане који долазе био оптимистичан, ведар и – најчешће – хуман. Данас научна фантастика није само високо цењен жанр, већ и нешто много важније – она је профитабилан жанр, способан да привуче широку публику и оствари озбиљне бројке у књижарама, на биоскопским благајнама и стриминг платформама – али док се бави истим темама и изнова прича исте приче, постала је мрачна, цинична и мизантропска. Као да је дистопијски жанр експлодирао и прогутао све остало, претворивши оно што је некада било обећање будућег раја потпуно нову врсту пакла. Јер, ако будућност није тако суморна и неподношљива као садашњост – ми о њој очигледно не размишљамо озбиљно.

Које су суштинске разлике између класичних и савремених научнофантастичних романа, зашто је будућност човечанства постала нешто застрашујуће, зашто се одједном плашимо да нам наша сопствена технологија ради о глави и како да се ослободимо мизантропије – о свим овим питањима разговарали смо са британским писце епске и научне фантастике Адријаном Чајковском, који је био гост нишког „Змајкона“ 21-24. маја ове године.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић