Друштвени уговор и природна права – од мисаоног експеримента до идеологије

Када Платон описује настанак првих политичких заједница у II књизи Државе, он нам даје једну органску слику у којој се људи различитих способности и заната прво удружују да би оптимално искористили своје способности и вештине на заједничку корист, а затим и да би били у стању да ратом себи прибаве добра која им нису непосредно на располагању, као и да своја добра одбране од завојевача са стране. У славном миту из Протагоре, он нам објашњава да су државе и њима припадајући „монопол на физичку принуду“ директна последица рационалних капацитета које је човеку омогућила Прометејева крађа ватре и заната од богова, али да би од једног чопора наоружаних животиња постали политичка заједница, неопходно је да им Зевс на постојећу практичну рационалност дода још и морални компас у виду два осећаја – осећаја правде и осећаја стида. У библијском миту човек постаје Аристотелова „политичка животиња“ након што први људи „једу са дрвета спознаје добра и зла“, након чега њихова заједница од господарења идиличним Еденским вртом практично преко ноћи прелази у домен реалполитике.

Ове и сличне парадигме настанка друштвених заједница и социополитичких устројстава која се на њима заснивају биле су у оптицају миленијумима и у наше време оне у великој мери задржавају своју експланаторну парадигматичност. Али како су државни системи постајали комплекснији, а њима инхерентни проблеми политичког насиља, економске принуде и друштвеног раслојавања акутнији, у филозофији се све снажније осећала потреба за новом врстом утемељења друштвених односа и хијерархија. Један од најдалекосежнијих покушаја да се ова питања сведу на ограничен и употребљив скуп теоријских постулата представљају теорије друшвеног уговора и на њима засновани концепт природних, односно људских права. У својим најпознатијим и најутицајнијим формулацијама – оним које су у својим делима разрадили Томас Хобс, Џон Лок, Жан-Жак Русо и, донекле, Имануел Кант – ова теорија је уткана у нека од најутицајнијих правних и политичких списа XVIII века, а дан-данас игра важну улогу у обликовању политичко-правног устројства Организације уједињених нација.

Шта је друштвени уговор и како треба разумети теорије која га разматрају, на који начин ова теорија премоштава стару софистичку дистинкцију φύσις/νόμος, како треба схватити природна и неотуђива права човека и грађанина, и на који начин се ове теорије у наше време уплићу (и изврћу) у модерне политичке праксе, објасниће нам научни сарадник Института за политичке студије Иван Матић, који је недавно објавио монографију Природна права у контрактуалистичкој мисли.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић