Истина, лаж и пропаганда – новинарство између угрожене врсте и привилеговане елите

Уједињене нације су недавно саопштиле да је од почетка израелске казнене експедиције у Гази на територији те палестинске енклаве погинуло најмање 242 новинара. Медији су потрчали да се играју бројкама и док су једни тврдили да је рат у Гази „најсмртоноснији сукоб по новинаре у модерној историји“, други су бројали јеврејске новинаре страдале у Холокаусту и палестинске новинаре који су истовремено чланови Хамаса. У свему томе, међутим, није било ничег новог. Новинарски занат се већ дуже време налази на ветрометини и девастирани палестински градови нису једини пример.
Од почетка сукоба у Украјини 2014. године, новинаре који извештавају са фронта у Донбасу – тзв. „војенкоре“ – украјинске власти рутински су проглашавале за терористе и шпијуне, одузимајући им пасоше и расписујући за њима потернице. У Русији, као и у земљама Запада, новинарева професионална афилијација постала морална пресуда – ако радите за медиј са друге стране рова, аутоматски сте дисквалификовани и треба да будете срећни ако се све заврши на тој дисквалификацији. Претпоставка је једноставна: на нашој страни налазе се храбри репортери и бескомпромисни истраживачи који трагају за истином без обзира на животну опасност, на њиховој страни су пропагандисти, ботови и тролови који се баве ширењем лажи и дезинформација, чији живот и не вреди ништа више од живота безличних и нељудских непријатељских војника.

Прича о ратним кореспондентима је, притом, само један аспект ове приче. Новинари сви и свуда нашли су се у раскораку између све мањег поверења у институционализоване медије и панике пред поплавом вештачке интелигенције која прети да их замени за нешто неупоредиво мрачније и горе. И док са једне стране имамо мученике које убијају, прогањају, и чијим породицама прете, са друге имамо елитно инсајдерско новинарство којим се баве медијске суперзвезде које своје рекламне услуге вртоглаво наплаћују, да би се ту негде, међу њима, пронашао још понеки идеалиста, „хроничар нашег времена“, „књижевник на брзину“ и „глас савести“, да нас подсети на оно што, додуше, новинарство можда никада није било, али што је увек требало да буде. Данас више него икад.

Ко су данас новинари и чиме се заправо баве, која је њихова улога у времену огољене пропаганде и отвореног цинизма, да ли су угледне медијске куће изумирући мастодонти или неопходна противтежа технолошкој тиранији четботова и да ли је штампа постала само још један род војске у новом глобалном конфликту, разговараћемо са политикологом, комуникологом и једним од уредника портала „Опсег“ Вукашином Милијановићем.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић