Постоји ли још увек ангажована музика?

Ове године 13. јула је уз доста помпе и носталгије обележено 40 година од оригиналног „Лајв ејда“, сателитски преношеног концерта који се истовремено одржао у Лондону и Филаделфији, током кога је више од 75 бендова и индивидуалних извођача током 16 сати свирало пред глобалном сателитском публиком која се конзервативно процењује на 1,5 милијарду гледалаца у више од 150 земаља света. Иако је концерт прикупио више од сто милиона долара помоћи за погођене глађу у Етиопији, његов епохални културни значај односио се на нешто друго. У завршници Хладног рата, „Лајв ејд“ је био једна од вододелница где је западна музика истински постала ствар глобалне културе и, што је још важније, емпиријски доказ моралне супериорности Запада у односу на своје ривале у „Другом“ и „Трећем свету“.

Тај концерт, међутим, није био само висинска кота у процесу успостављања глобалног културног мононаратива – он је био и велики тријумф у веома труцкавом процесу успостављања контроле над западном културном револуцијом, која је у својим зачецима била истински субверзивна према сопственом политичком и друштвеном систему. Ризик се, додуше, исплатио – ако су социјално ангажовани уметници попут Гатрија, Дилана, Баез, Ленона или Спрингстина испрва били непријатност која се трпела у име престижа „отвореног друштва“ у односу на „затворена“, осамдесетих година рок и поп звезде постају оружје коме амерички војно-безбедносни комплекс бира и мету, и одстојање, и тему – и то остају до дана данашњег. Клонови америчких рокера и панкера ничу по целом свету и поткопавају властита друштва са много више успеха од њихових америчких колега, придружујући се „глобалном џубоксу“ у борби за „све што је лепо и исправно“, односно за учествовање у културном животу фамозног „нормалног света“.

Шта је данас ангажована музика, да ли постоји, да ли је икада постојала, по чему се „друштвени ангажман“ разликује од „непријатељске пропаганде“, који систем је могуће критиковати и ко га данас од музичара критикује, разговараћемо са филозофом и репером Дарком Делићем.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић