Где је нестала велика књижевност?

Ламентирати над одсуством велике књижевности и читалачке културе представља опште место када је у питању културна политика на Западу. На први поглед, књижевност се нашла у тзв. „савршеној олуји“ – нове технологије одвукле су пажњу просечног становника планете према другим активностима и уметничким формама, углавном онима које се лакше уклапају у све мање расположивог слободног времена. Са друге стране, књижевност, која је увелико загазила у метаепоху пост-постмодерне, такође делује недорасло задатку. Иако се штампа, па и чита много, општи је утисак да модерна литерална дела и по приповедању, и по лепоти, и по релевантности заостају за претходним вековима.

На пажљивији поглед, међутим, уместо јасне слике декаденције и опадања имамо филозофску заврзламу. Пре свега, да ли је неквалитетна читалачка „потражња“ разлог што је књижевна „понуда“ слаба, или ипак лош квалитет књижевности утиче на публику да мање чита? Али ако је тако, зашто класици од пре сто, двеста, или две хиљаде и седамсто година и даље представљају бестселере? Да ли савремени књижевници – углавном одрасли и васпитани на тим истим класицима – немају уметничке капацитете да направе нешто слично, или се историјски контекст променио на такав начин, да чак и ремек-дело по свим естетским стандардима данас не би могло да се такмичи са етаблираним класицима? Ако је тако – зашто? Да ли данас не постоје нови Андрићи, Толстоји, Шекспири, Игои или Гетеи, или они постоје, али једноставно не могу да издрже трансепохалну конкуренцију својих великих претходника?

Пише ли се и даље велика књижевност, ко је пише и где, да ли је њен губитак релевантности последица технолошког развоја, културног опадања, или природних историјских кретања, да ли критеријуми падају књижевницима или читаоцима, да ли се велика књижевност само преселила негде где је не видимо, нека су од питања на које ће нам одговорити филолог и теоретичар књижевности Марија Булатовић.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић