Апотеоза игре
„Седма симфонија, можда више од свих других, оставља утисак истинске спонтаности. Ноте као да лете са страница док нас носи поплава инспирације и маште. Бетовен је о овој симфонији рекао да је то једно од његових најбољих дела. Ко смо ми да то оспоримо?”, пита се композитор и музички писац Ентони Хопкинс.
Autor:
Зорица Премате, Горица Пилиповић и Бојана Жижић
Шта чујемо? Шта слушамо? Како слушамо? Шта уочавамо, а шта пропуштамо? На које елементе се ослонити? На ова и низ других питања покушава да одговори емисија Како слушати музику. [ детаљније ]
.jpg "Бранислав Нушић: Тако је морало бити")
Рихард Вагнер је, мислећи на богатство ритма, VII симфонију назвао „апотеозом игре", чиме је желео да похвали њен дионизијски дух. То је било довољно да се покрене читав низ безначајних и чудних кореографија, почев од Исидоре Данкан до Леонида Масина, те да се Бетовенова музика погрешно протумачи. Сасвим супротно ‒ потпуно апстрактна и симфонијска до сржи ‒ Теодор Адорно је назива симфонијом пар екселанс ‒ VII је, после III и V, даљи корак у коначном напуштању стилских конвенција које су практиковали Моцарт или Хајдн, као и њихови безбројни епигони. Ширење правила класичне хармоније, које је започео у V симфонији, Бетовен је сада само наставио ширећи истовремено и класичне оквире симфонијске форме које су у неким случајевима Хајдн и Моцарт антиципирали. Ако је у својој оркестарској музици Бетовен заправо последњи велики немачко-аустријски класичар, чињеница је да је свима онима који су га следили показао пут ка романтизму.
Седму симфонију анализира уредница Горица Пилиповић у емисији Како слушати музику.
Коментари