Како покрет помаже развоју говора и пажње код деце – зашто је важна улога родитеља од првог дана

Све више родитеља суочава се са дилемама о развоју своје деце – када би дете требало да проговори, колико речи треба да зна у одређеном узрасту и када је потребно потражити стручну помоћ. У потрази за одговорима често се ослањају на различите апликације и савете доступне на интернету, али стручњаци указују да је развој сваког детета индивидуалан и да га треба посматрати у целини.

Дефектолог и психомоторни терапеут др Стеван Несторов истиче да је један од најважнијих задатака родитеља да од првог дана прате и подстичу развој детета, јер се управо кроз свакодневну негу и заједничка искуства постављају темељи каснијег говора, учења и понашања.

„Ниједно дете није исто, свако дете је јединствено. Али оно што смо ми, изгледа, у савременом времену заборавили је да је задатак родитеља да прати и заврши развој детета“, каже Несторов.

Објашњава да се, за разлику од многих других сисара, човек рађа у фази када му је за даљи развој неопходна интензивна брига родитеља. Тај процес не подразумева само физички раст, већ и стицање искустава која ће детету омогућити да разуме себе и свет који га окружује.

Позивајући се на рад професора Светомира Бојанина, пионира реедукације психомоторике на нашим просторима, Несторов наводи да је реч о процесу „ољуђивања“, у којем дете кроз однос са најближима постепено развија способности које га чине човеком.

Прва комуникација почиње много пре првих речи

Иако се најчешће истиче да су прве три године живота пресудне за развој детета, Несторов наглашава да тај процес почиње већ првог дана.

Као пример наводи плач бебе, који није само реакција на непријатност, већ и први облик комуникације са родитељима.

„Беба упада у једно стање хипер-тонуса, значи згрчени су мишићи, руке су згрчене, беба плаче. Она шаље поруку родитељима. Ми зовемо то тонично-емоционални дијалог, значи дијалог мишићима и тонусом“, објашњава Несторов.

Када родитељ узме бебу у наручје, додиром и непосредним контактом помаже јој да се смири и регулише своје реакције. На тај начин дете не добија само храну или утеху, већ стиче и прво искуство комуникације.

Управо зато је, наглашава гост Јутарњег програма, важно радити и са родитељима, посебно када је реч о првом детету, јер несигурност и страх могу да утичу на њихово понашање.

Према његовим речима, овај најранији однос представља основу за развој говора, али и за постепено формирање свести детета о сопственом телу.

Несторов упозорава и на ситуације у којима родитељи покушавају да умире бебу мобилним телефоном, уместо непосредним контактом. Наводи да се у пракси сусреће и са случајевима у којима су деца била изложена екранима већ у трећем месецу живота.

Као један од сигнала за саветовање са стручњаком издваја ситуацију у којој беба, упркос покушајима родитеља да задовоље њене потребе и умире је, наставља да буде изразито узнемирена.

„Ништа страшно, али неко саветовање, неко вођење у том најранијем узрасту. И заправо, то јесте идеја ране интервенције, да се родитељ научи како да то своје дете изведе до оног момента кад кажемо: 'Е, сад треба да проговори, да прохода'“, истиче Несторов.

Зашто дете мора да стекне искуство да би проговорило

Кашњење у развоју говора један је од најчешћих разлога због којих родитељи траже савет стручњака. Међутим, Несторов објашњава да говор није изолована способност и да његов развој зависи од бројних претходно стечених искустава.

Иако је за изговарање речи неопходан развој говорног апарата и мишића који учествују у продукцији говора, то је, како каже, само један део сложеног процеса.

„Дете мора прво да зна шта ће рећи. А да би знало шта ће рећи, мора да има искуство“, наглашава Несторов.

Објашњава да беба од рођења има способност да види, чује и осећа, али тек кроз свакодневни живот учи да препознаје и разуме информације које добија.

Родитељи, окружење и непосредна искуства омогућавају детету да постепено повезује предмете, појаве и догађаје са њиховим значењем.

Међутим, ни само разумевање није довољно да би дете проговорило.

„Али није само и да зна шта би рекло, да има и мотив да каже. Јер опет, ако нема искуства, ако је у таквом неком окружењу где нема потребу да говори, и то је исто јако важно“, објашњава Несторов.

Због тога развој говора не треба посматрати одвојено од развоја пажње, моторике, чула и емоција.

Несторов тај сложени систем упоређује са механизмом сата, у којем су сви зупчаници међусобно повезани.

Када дете не говори или касније има потешкоће са читањем, није довољно бавити се само способношћу код које је проблем постао видљив.

„Не можемо поправљати ове казаљке које ми видимо. Заправо, проблем је испод, у том сложеном систему зупчаника. Негде је нешто заказало“, каже Несторов.

Истиче да је емоција једна од најважнијих компоненти психомоторног развоја, јер управо она покреће мотивацију детета да истражује, комуницира и учи.

Дете упознаје свет кроз покрет и игру

Разумевање говора, заједничка пажња и контакт погледом важни су предуслови за развој комуникације, али Несторов наглашава да је потребно посматрати и начин на који се дете игра и истражује окружење.

Дете које је проходало природно показује интересовање за предмете, покушава да их дохвати, помери и испита. Такво понашање представља важан део развоја.

„Не можемо да имамо кућу где је све на свом месту и мало дете. То није могуће. Значи, дете кроз покрет упознаје свет“, истиче Несторов, уз напомену да окружење мора бити безбедно.

Објашњава да дете, када узме неки предмет, истражује његову тврдоћу, температуру, облик и друге особине. У том процесу учествују покрет и сва чула, а бројна појединачна искуства постепено се повезују у појмове.

Као пример наводи чашу коју дете најпре упознаје додиром и другим чулима, да би касније разумело да исти назив означава и друге чаше, без обзира на њихов изглед.

„Много има онога што се не види, а што претходи неким функцијама које ми касније видимо да можда су мало мање развијене“, објашњава Несторов.

Управо зато покрет није само физичка активност, већ начин на који дете стиче знања, развија пажњу и гради основу за сложеније мисаоне процесе.

Родитељи имају најважнију улогу и када је потребан третман

Несторов указује да се родитељи неретко обраћају стручњацима веома забринути, а да се након процене испостави да нема разлога за страх.

Ипак, сматра да је саветовање корисно и када нема озбиљнијих одступања, јер родитељи могу добити смернице како да подстичу развој детета.

Када постоје разлике у развијености појединих способности, говори се о дисхармоничном развоју.

Несторов објашњава да се пажња, моторика, чулне способности и говор не развијају истим темпом код сваког детета, нити све области напредују истовремено.

„Не може све да се линеарно развије исто. Нека област одскочи мало брже, нека мало касније“, наводи Несторов.

Наглашава да је важно да родитељи науче како могу да стимулишу развој, без обзира на то да ли је детету потребно само праћење или стручни третман.

У случајевима када је терапија неопходна, улога родитеља не завршава се довођењем детета у ординацију.

„Родитељ такође може да присуствује третману, да гледа, јер ништа не значи један, два, три третмана унутар ординације. Родитељ треба да научи да живи на тај начин са дететом и да га стимулише“, истиче Несторов.

Објашњава да реедукација психомоторике не подразумева рад само на једној способности, већ подстицање целокупног психомоторног развоја.

Иако је логопедски третман важан, сматра да је неопходно радити и на развоју основних функција које омогућавају детету да касније успешније говори, учи и комуницира.

Реедукација психомоторике није само физичко вежбање

Једна од честих заблуда, према Несторовљевим речима, јесте да се реедукација психомоторике своди на трчање, скакање или извођење одређених физичких вежби.

Управо због таквог представљања методе у јавности, родитељи понекад закључују да дете исте резултате може да постигне боравком у играоници.

Међутим, физичка активност представља само један део терапијског рада.

„Реедукација је третман погледом, додиром, односом, покретом. Све су то неки алати наши с којима ми радимо“, објашњава Несторов.

Истиче да психомоторна терапија обухвата и емоционални развој, чулне функције, сензорну интеграцију и међусобну повезаност различитих способности.

Циљ је, како наводи, да се подстакне складнији развој целокупног система, а не само да дете савлада одређени покрет или вежбу.

Због тога је, додаје, било неопходно унапредити и програме обуке стручњака, како би се метода примењивала у складу са савременим стандардима и потребама данашње деце.

Србија примљена у Европски форум за психомоторику

Реедукација психомоторике у Србији има традицију дугу око шест деценија, а њени почеци везују се за професора Светомира Бојанина, који је ову методу упознао током боравка у Француској.

Несторов подсећа да је Бојанин и у позним годинама инсистирао на томе да се метода даље развија, а не само чува као део стручне традиције.

„Чување традиције је једно, али чување традиције у смислу да метода остане закопана у прошлости је нешто сасвим друго“, наглашава Несторов.

Према његовим речима, управо је Бојанин подстакао млађе колеге да наставе да унапређују реедукацију психомоторике у складу са светским стандардима и промењеним условима одрастања деце.

У том процесу обновљена је сарадња са Институтом за реедукацију психомоторике у Паризу, установом у којој се Бојанин први пут сусрео са овом методом.

Француски стручњаци помогли су у увођењу нових стандарда у обуку реедукатора и терапијски рад, а сарадња је повезана и са клиничком праксом Центра за логопедију и рану интервенцију.

Резултат тог рада је и пријем Србије у међународне стручне организације.

Несторов наводи да су домаћи стручњаци најпре примљени у Светску организацију за реедукацију психомоторике, а пре две недеље и у Европски форум за психомоторику.

Објашњава да је пријему претходила процена испуњености одређених услова, током које су представници европске организације разматрали квалитет досадашњег рада, али и области у којима су потребна даља унапређења.

„Они су пред нама говорили управо о томе: да ли нас примити или не, шта то ми добро радимо и шта треба да испунимо још“, наводи Несторов.

Иако пријем представља значајно признање за домаћу стручну праксу, истиче да је то истовремено и обавеза да се настави са унапређивањем метода рада.

„Ми јесмо примљени, али смо свесни да имамо још доста да радимо“, закључује др Стеван Несторов.