Малолетничке трудноће – са децом треба разговарати o интимним односима, ништа не сме да буде табу

Професорка др Ана Митровић Јовановић истиче да је приликом разматрања података о малолетничким трудноћама важно направити разлику између трудноћа код девојчица млађих од 15 година и оних у каснијој адолесценцији.

„Велика је разлика да ли се ради о малолетничким трудноћама у тинејџерском периоду до 15. године или се ради о трудноћама које су са 16, 17 или 18 година. Јер ако се вратимо пола века раније, наше баке и прабаке су нормално рађале са 16 и 17 година, то није било никакво чудо. Адолесценција се рачуна до 19. године, а тело је биолошки спремно на рађање већ у касној адолесценцији“, објашњава Митровић Јовановић.

Наводи да се данас у интимне односе најчешће ступа око 16. године, док се одлука о рађању детета углавном доноси касније. Уколико се девојка од 17 или 18 година одлучи да задржи трудноћу, задатак лекара је да јој помогну да кроз трудноћу и порођај прође са што мање ризика.

Ипак, упозорава да трудноћа у адолесценцији може да носи већи ризик од повишеног крвног притиска, превременог порођаја и других компликација током трудноће и порођаја.

„Трудноћа пре 15. године велики је проблем“

Посебно забрињавају трудноће код девојчица млађих од 15 година. Професорка Митровић Јовановић указује да је у таквим случајевима, поред здравственог аспекта, изузетно важна психолошка и социјална подршка.

„То јесте велики проблем у сваком смислу те речи, посебно уколико те младе, сада већ маме, немају подршку прво своје најјуже породице, а онда и целог друштва“, наглашава Митровић Јовановић.

Према њеним речима, успешна трудноћа и рођење здравог детета могући су и у том узрасту, али је пред веома младом мајком огроман психолошки и социјални изазов.

„Ја лично сматрам да је у тој животној доби далеко већа улога и већи захтев пред психолошком и социјалном компонентом него пред самом здравственом. Али и здравствена је јако важна“, додаје Митровић Јовановић.

Психолошкиња Снежана Анђелић указује да проблем није само у томе колико деца знају о сексуалности и репродуктивном здрављу. Млади данас, како каже, имају велики број информација, али информација сама по себи не подразумева и зрелост неопходну за разумевање последица сопствених поступака. 

„Кад говоримо о овако раној трудноћи, то је један ужасан терет за особу. Наше баке су билe са 16 година биле зрелe зато што су искуства животна им била другачија. Ми сад имамо дете које одраста, које је у школи, које је ђак, и одједном јој се догоди таква једна трудноћа. Замислите колики је то атак на њено цело биће. То мења комплетно живот“, истиче Анђелићева.

Додаје да млада особа тада мора да доноси изузетно важне одлуке за које често нема довољан емоционални капацитет, док се и сами родитељи неретко нађу у стању шока.

Информација није довољна

Анђелићева сматра да је сексуалност у окружењу у којем млади одрастају веома присутна, док њихова способност да у потпуности сагледају последице сексуалних односа не прати количину информација којима су изложени.

„Да бисте имали одговорност за своје понашање, оно захтева једну дубоку зрелост“, наглашава психолошкиња.

Због тога, како каже, није довољно младима само пружити информације, већ је неопходно да породица и школа буду континуирано присутне и да разговор почне пре него што настане проблем.

Као једно од решења види систематско сексуално образовање у школама, као и места на којима би млади могли да потраже стручне савете уколико им је непријатно да о интимним питањима разговарају са родитељима.

„Млади кад улазе у период када откривају и када их то занима, стварно траже одговоре. Родитељи би о томе требало врло отворено да причају. Поред толико информација ми имамо овај феномен, што значи да информација не решава проблем“, напомиње Анђелићева.

Едуковати и девојчице и дечаке

Проф. Митровић Јовановић сматра да би и редовни школски систематски прегледи могли да буду прилика за разговор са младима, посебно зато што деца од 13 или 14 година најчешће не одлазе код гинеколога уколико немају конкретан здравствени проблем.

Подсећа да Институт за мајку и дете има одељење које се бави педијатријском и адолесцентном гинекологијом, али да се деца стручњацима углавном јављају тек када проблем већ постоји. Зато сматра да би у оквиру школских и педијатријских систематских прегледа требало отворити простор за превентивни разговор.

Посебно наглашава да едукација не сме да буде усмерена искључиво на девојчице.

„Морају бити едуковани и дечаци и девојчице пре одлуке о ступању у сексуалне односе, јер се трудноће не праве тако што девојчица сама направи то дете. и да знају шта то носи“, истиче др Митровић Јовановић.

Подсећа да је још 2013. године био припремљен програм „Здравственог васпитања“, који је требало да обухвати различите аспекте здравог одрастања – од сна, исхране и физичке активности до сексуалног и репродуктивног здравља и заштите од полно преносивих инфекција и непланиране трудноће.

„То су ствари које су наша реалност“

Као пример озбиљности проблема, професорка Митровић Јовановић наводи случај са којим се недавно сусрела у пракси.

„Мени пре пар месеци дође мајка са девојчицом од 12 година, у 13. години живота, која је трудна и која је већ толико трудна да не може да се прекине законски трудноћа. То су ствари које су наша реалност. Не треба дизати панику, али треба се добро замислити“, каже др Митровић Јовановић.

Истиче да појединачне иницијативе лекара, предавања и трибине нису довољне и да је неопходно да едукација постане део система образовања, почевши већ од петог разреда, уз садржај прилагођен узрасту.

„Не смете да дозволите појединцу да прича о томе по свом нахођењу. Морамо да имамо систематизован програм који ће у свакој школи у Србији дати исту информацију“, истиче проф. Митровић Јовановић.

Разговор треба да почне рано

Анђелићева указује да родитељи често не очекују да ће њихово дете већ са 12 година бити изложено ситуацијама које се тичу сексуалности, па због тога одлажу разговор.

Сматра да је важно да родитељи много раније створе однос у којем дете зна да може да им се обрати без страха и осуде.

„Морамо врло рано да почнемо да информишемо децу и да им дајемо поруку: 'Са мном можеш о томе да разговараш. Кад имаш питање, дођи код мене. Ништа није табу, ништа није страшно'“, истиче Анђелићева.

Саговорнице упозоравају и да није тачно да се ране трудноће и други проблеми адолесцената јављају искључиво у дисфункционалним породицама.

„Немојте да имамо заблуду да се то дешава само у дисфункционалним породицама. Моје лично искуство са свим тим екстремним ситуацијама јесу и породице које су функционисале најидеалније када их гледате са стране, високообразоване и ситуиране“, истиче професорка Митровић Јовановић.

Анђелићева додаје да управо у функционалним породицама родитељима понекад не пада на памет да њихово дете може тако рано да буде изложено одређеним искуствима.

Родитељска улога не може да се препусти другима

Анђелићева оцењује да су деца данас све више препуштена сама себи, да унутар вршњачких група стварају сопствене кругове и усвајају информације и моделе понашања које виде у различитим медијским садржајима.

„Они стварају своје кругове, своја друштва. Ту сазнају, ту откривају, ту се живот дешава“, каже Анђелићева, упозоравајући да млади тако могу да остану удаљени од поузданих информација и здравих модела односа.

Професорка Ана Митровић Јовановић наглашава да родитељи не би требало да очекују да неко други у потпуности преузме васпитање и образовање њихове деце. Улагање у школе и бројне активности, како каже, не може да замени време и однос који родитељ гради са дететом.

„Тиме што ћете ви инвестирати у ваше дете, у скупо образовање, у скупе школе и много активности, а нећете себе дати, ту смо направили први корак који је погрешан. Оно што уложите у своје дете у првих седам-осам година живота ненадокнадиво је у каснијем периоду. Нема тих пара и нема те школе која то може да надомести“, поручује Митровић Јовановић.

Анђелићева напомиње да је потребно упутити поруку и младима да, уколико немају ослонац у породици или не могу сами да реше проблем, помоћ потраже код других одраслих којима верују и стручњака у школи.

„Родитељи су ту, и школа, и други, да буду део вашег живота. Обратите им се, тражите помоћ. Цео тај одрасли свет би требало да буде вама на услузи. Ако не можете да решите сами, немате код куће ослонац, тражите школског психолога“, закључује Снежана Анђелић.