Недеља турске кухиње – јела истог имена, а другог укуса и како направити праве „булгур ћуфте“
„Сто је најстарији језик заједништва“, стара је порука коју деле све културе света, а ове године уједно и слоган који у свету означава почетак Недеље турске кухиње (Bir Sofrada Miras).Манифестацију попут те имају и друге популарне кухиње света, као што су италијанска и француска.
У Турској,иницирала ју је супруга турског председника Емина Ердоган инспирисана књигом Турска кухиња,објављеном и на енглеском језику.
„Недеља турске кухиње за нас је прилика да поделимо срж турске културе, њену топлину, гостопримство и вишевековно наслеђе са пријатељима у Србији. Сто који окупља људе различитих култура, традиција и искустава најмоћнији је знак заједништва који познајемо“, порука је турског амбасадора Илхана Сајгилија.
Србима турску кухињу не треба посебно представљати.Заједничке су нам многе речи, музички укуси, па и јела – сарма, пуњене паприке,тиквице, мусаке, баклаве, пите…Tешко би било свега се сетити, као и избећи расправу ко је од кога „крао рецепте“.
Ипак, разлике постоје, највише у избору зачина, па се зато јела која смо кући можда небројено пута јели,у Турској доживљавају потпуно другачије.
Зато је у Београд стигао познати турски шеф кухиње Озгур Коџа. Уз помоћ кувара турске амбасаде Немање Гужвића, одабрао је јела која осликавају географску разноликост Турске и која су уткана у прошлост јер се генерацијама припремају и симболизују породичну, али и ширу заједницу. Обед почиње пићем који је овде старијим генерацијама познат као напитак који ублажава кашаљ и бол у грлу, а у Турској је симбол оданости и благостања – шербет од љубичастог босиљка.
Долмом се називају сва јела с пуњењем од млевеног меса. Сармице с виновим лишћем, код нас се ређе једу, Грци их пуне пиринчем и додају обиље нане, док је турска верзија имала фил од вишања, јединствени додатак који им даје свежину и савршено избалансирани слатко-слани укус.
Јагњеће месо, баш као и код нас, неизбежан је део сваке свечане трпезе. Овде га прати обично кромпир припреман у масноћи од печења. У Турској то може бити кешкек – споро кувана пшеница, симбол заједништва и заједничког труда који споро кувана јела свакако захтевају.
И док Италијани имају аранчини – лоптице од пиринча, попут ћуфти с различитим пуњењима или без, турске кофте или ћуфте обавијене су булгуром – прокуваном пшеницом, а пуњене месом и луком уз додатак ораха, пистаћа, и зачина који су тајна сваког кувара.
Коментари