Лажно представљање и неадекватно образовање: Коме поверавамо ментално здравље онлајн

Људи који се представљају компетентним за пружање психотерапијских услуга користе чињеницу да великом броју људи није јасна разлика између психијатра, психолога и психотерапеута. За пацијенте то може бити погубно, јер погрешно дат савет често води у нежељеном правцу. О проблемима који се дешавају услед такве праксе, за РТС су говориле Тамара Џамоња, председница Друштва психолога Србије и Војана Обрадовић, психолошкиња.

„До саме иницијативе је заправо и дошло путем друштвених мрежа, како су младе колеге психолози приметили да се дешава, да постоји проблем, да услуге психолошке оглашавају људи који заиста по формалном образовању нису психолози и на тај начин некако јавност доводе у заблуду. Заправо су се спонтано путем друштвених мрежа и окупили, како би осмислили начин на који да реагују и како да скрену пажњу јавности. Тим поводом су се заправо огласили Друштво психолога Србије, које је подржало иницијативу, препознало значај проблема и заправо скренуло пажњу јавности путем саопштења, које је било доступно на друштвеним мрежама. Мислим да је значајно некако да нагласимо да је јавност заправо јако добро прихватила такво саопштење, што је стручна, што је лаичка, што нам некако говори о потреби да се заправо бавимо тим проблемом", рекла је Обрадовићева.

Уколико лице није стекло диплому основних студија психологије на студијском програму акредитованом у Републици Србији, нити је нострификовало диплому стечену у иностранству, није дозвољено коришћење атрибута „психолошки“ приликом описивања услуга које се оглашавају, подсећа Друштво психолога Србије.

„Ту долази до проблема зато што се често људи који по формалном образовању нису психолози представљају на тај начин јер завршавају разне неке краће курсеве, едукације из психотерапије након којих сматрају да је њима заправо то омогућено законски, а није", додаје Обрадовићева.

„Лица која су стекла мастер студије из области психологије, а претходно нису завршила основне академске студије психологије, такође не испуњавају законске услове за обављање психолошке делатности, према Закону о условима за обављање психолошке делатности", наводи се у Саопштењу. Они већином „беже" у лајфкоучинг што такође може бити погубно за пацијенте, јер погрешни савети воде у погоршање дијагнозе.

Психијатар може прописивати лекове, упућивати на одређене дијагностичке претраге, што психолог и психотерапеут никако не могу.

Такође, Закон о психотерапији прописује да психотерапеути морају да истакну јасно уз своје име, своје базично образовање и психо-терапијски правац којим се баве.

„Нису сви психолози психотерапеути. Психолози се баве много ширим распоном услуга у најразличитијим областима од образовања, социјалне заштите, здравства итд. Управо један од начина су и оваква саопштења, где се приближава људима у ствари шта је то што раде психолози и шта их квалификује да буду психолози. Друге струке, у оквиру својих студија, едукују, наравно, за друге професије. То се, нажалост, не дешава тако често као што се дешава психолозима, да се те границе са другим струкама мешају", додала је Џамоња.

Друштвене мреже као простор који је тешко контролисати правилима

На клиникама је уобичајено да се та правила поштују, али је на друштвеним мрежама тешко контролисати ко шта оглашава и ради.

Обрадовићева објашњава да на проблем лажног представљања на мрежама може да се утиче адекватним информисањем јавности.

„То заиста јесте проблематично и некако је битно да се држимо онога што је дефинисано законом. Ту долазе до проблема, јер некако је лако причати из позиције професије шта то закон дефинише и како дефинише, али лаици заиста не знају и нису дужни, односно људи којима је потребна психотерапија и те услуге, да буду информисани о томе и како да трагају за информацијама код кога да се обрате за психотерапију, код кога не. И ту сматрам да је негде улога нас као психолога и нашег професионалног удружења Друштва психолога Србије, кога ми заправо едукујемо и информишемо јавност. Оно што ја могу да кажем и да препоручим, јесте некако у складу са актуелним законским процедурама, да уколико је неком потребна психолошка подршка или психотерапија или размишља о томе, да је најсигурније уколико се обрати психологу или психијатру", истакла је Војана Обрадовић.

„Оно што бих ја истакла, а што је важно да знамо, формална едукација, значи оно што се учи на факултетима, је добра припрема, али такође није довољна за бављање психотерапијом. Психотерапијске едукације су надградња. Дакле, основне студије, као што едукују за обављање медицинске делатности, па и специјализације из психијатрије на медицинском факултету, такође нису довољан услов за бављање психотерапијом", наглашава Џамоња.

Едукације из психотерапије свакако јесу професионално усавршавање и за психологе и за психијатре. „И у том смислу, мислим да је баш зато потребно некако унапредити и нови закон о психолошкој делатности. Односно, да је потребан нови закон о психолошкој делатности где би се у оквиру њега и дефинисало да је нужно да психолози иду на едукацију уколико се желе бавити психотерапијом, где би Комора одређивала критеријуме и шта и како би ту били потребни и довољни услови. Јер, ако ћемо да гледамо реално, заиста и код нас долази до проблема међу психолозима јер није дефинисано шта и како је потребно. Тако да мислим да би то био заправо неки прави пут, и вероватно, закључак", рекла психолошкиња Војана Обрадовић.