Зашто донори сперме имају по стотине деце и како је „викиншко“ семе освојило Европу

Неки мушкарци имају огроман број деце захваљујући донирању сперме. Ове недеље Би-Би-Си је известио о мушкарцу чија је сперма садржала генетску мутацију која драстично повећава ризик од рака код неке његове деце.

Један од најупечатљивијих аспеката истраге био је то што је сперма тог мушкарца послата у 14 земаља и довела до рођења најмање 197 деце. Ово откриће пружило је редак увид у размере индустрије донирања сперме.

Донирање сперме омогућава женама да постану мајке када то иначе не би било могуће, ако је њихов партнер неплодан, ако су у истополној вези или ако саме желе да буду родитељи.

Задовољавање те потребе постало је велики бизнис. Процене говоре да ће тржиште у Европи до 2033. године вредети више од две милијарде евра, при чему је Данска један од главних извозника сперме.

Зашто неки донатори сперме постају очеви толиког броја деце, шта је учинило данску или такозвану „викиншку сперму“ толико популарном и да ли ову индустрију треба строже регулисати?

Већина мушке сперме није довољно добра

Занимљиво је да квалитет сперме већине мушкараца није довољно добар да би постали донор, пошто мање од пет одсто добровољаца заиста испуњава услове.

Најпре морате да произведете довољно сперме у узорку, односно задовољавајући број сперматозоида. Затим, треба да прођете провере колико се добро крећу, као и какав облик имају.

Сперма се такође проверава како би се осигурало да може да преживи замрзавање и складиштење у банци сперме.

Врло је могуће да мушкарац буде потпуно плодан, већ има неколико деце, а да и даље не буде погодан као донор.

Правила се разликују широм света, али у бројним земљама морају бити и релативно млади – до 45 година, без инфекција попут ХИВ-а и гонореје, и не смеју бити носилац мутација које могу изазвати генетска обољења попут цистичне фиброзе, спиналне мишићне атрофије и српасте анемије.

Све то значи да је круг људи који на крају постану донори сперме мали. Због тога се у многим земљама сперма увози. Примера ради, у Великој Британији се половина сперме увози.

Али биологија значи да мали број донора може да добије огроман број деце. Потребан је само један сперматозоид да оплоди јајну ћелију, а у свакој ејакулацији има десетине милиона сперматозоида.

Мушкарци долазе у клинику једном или два пута недељно током периода донирања, које може трајати месецима.

Сара Норкрос, директорка хуманитарне организације "Progress Educational Trust" која се бави плодношћу и геномиком, рекла је да несташица донорске сперме чини ову робу „драгоценом“ и да „банке сперме и клинике за плодност максимално користе доступне доноре како би задовољиле потражњу“.

Нека сперма је популарнија

Из тог малог круга донатора, сперма неких мушкараца једноставно је популарнија од других. Донори се не бирају насумично. Процес је сличан суровој реалности апликација за упознавање, где неки мушкарци добијају много више „поклапања“ од других.

У зависности од банке сперме, можете прегледати фотографије, послушати њихов глас, сазнати чиме се баве (да ли су инжењери или уметници) и проверити њихову висину, тежину и друге податке.

„Ако се зову Свен, имају плаву косу, високи су 193 центиметара, спортисти су, свирају виолину и говоре седам језика – јасно је да је то много привлачније од донора који изгледа као ја. На крају, људи буквално ‘свајпују лево и десно’ када је у питању избор донора“, каже за Би-Би-Си, стручњак за мушку плодност, професор Алан Пејси, који је раније водио банку сперме у Шефилду.

Како је викиншка сперма освојила свет

Данска је дом неких од највећих банака сперме на свету и стекла је репутацију произвођача „викиншких беба“.

Оле Шу, 71-годишњи оснивач банке сперме “Kryos International”, где једна бочица од 0,5 милиметара сперме кошта од 100 евра до више од 1.000 евра, каже да је култура донирања сперме у Данској веома другачија него у другим земљама.

„Становништво је као једна велика породица. Мање је табуа око ових питања, а ми смо алтруистичан народ – многи донатори сперме такође дају крв“, каже Шу.

То је, према његовим речима, омогућило Данској да постане „један од ретких извозника сперме“.

Али он тврди да је данска сперма популарна и због генетике. За Би-Би-Си је истакао да су дански „гени за плаве очи и плаву косу“ рецесивне особине, што значи да морају доћи од оба родитеља да би се испољиле код детета.

Као резултат тога, особине мајке, попут тамне косе, „могу бити доминантне код детета“, објашњава Шу.

Каже и да потражња за донорском спермом углавном долази од „самих, високообразованих жена у тридесетим годинама“, које сада чине 60 одсто захтева.

Сперма преко граница

Један аспект истраге о донорима сперме објављене раније ове недеље био је начин на који је сперма једног мушкарца прикупљена у Европској банци сперме у Данској, а затим послата у 67 клиника за плодност у 14 земаља.

Државе имају сопствена правила о томе колико пута се сперма једног мушкарца може користити. Понекад је то везано за укупан број деце, док друге земље ограничавају број мајки (тако да свака породица може имати колико жели међусобно повезане деце).

Првобитни разлог за та ограничења био је да се избегне да полубраћа и полусестре, који не знају да су у сродству, ступе у везу и добију децу. Али ништа не спречава да се сперма истог донора користи у Италији и Шпанији, па затим у Холандији и Белгији, све док се поштују правила у свакој земљи.

То ствара околности у којима донор сперме може легално да постане отац великог броја деце, иако сам мушкарац често уопште не зна за то.

„Многи примаоци, али и донори, нису свесни да се сперма једног донора може законито користити у много различитих земаља – то би требало јасније објаснити“, каже Сара Норкрос, која сматра да би било „разумно“ смањити број деце које један донор може имати.

Као одговор на истрагу о донору сперме који је пренео ген због којег је код неке од 197 деце које је добио дошло до рака, званичници у Белгији позвали су Европску комисију да успостави регистар донора сперме на нивоу целе Европе како би се пратио промет сперме преко граница.

Заменик белгијског премијера Франк Ванденбрук рекао је да индустрија личи на „Дивљи запад“ и да је „првобитна мисија пружања могућности људима да имају породицу уступила место правом бизнису плодности“.

Европско друштво за хуману репродукцију и ембриологију такође је предложило ограничење од 50 породица по донору у целој ЕУ. Такав систем би и даље омогућио да сперма једног донора доведе до рођења више од 100 деце, ако породице желе двоје или више деце.

Изражена је забринутост због утицаја на децу зачету путем донирања сперме. Нека ће бити задовољна, док друга могу бити дубоко узнемирена двоструким открићем да су зачета донорском спермом и да имају стотине полубраће и полусестара.

Исто важи и за доноре, који често немају појма да се њихова сперма тако широко користи.

Ови ризици су додатно појачани лако доступним ДНК тестовима порекла и друштвеним мрежама, где људи могу тражити своју децу, браћу, сестре или донора. У Великој Британији анонимност донора сперме више не постоји и постоји званичан процес путем којег деца могу сазнати идентитет свог биолошког оца.

Господин Шу из “Kryos”-а тврди да би већа ограничења у донирању сперме само навела породице да се „окрену приватном, потпуно нерегулисаном тржишту“.