Тинејџери у сенци насиља и одбацивања – вапај за подршком

– Врло сам бесна, али вероватно сам и тужна, јер се родитељи стално свађају и питам се када ће се развести.

– Имам осећај кривице и не уживам више ни у чему, попустила сам у школи и не видим себе нигде у будућности.

– Дружимо се, али ме ипак често прозивају. Као да никад нисам сасвим део екипе.

Имају тек 14 година, а муче их озбиљни проблеми. О потиснутим осећањима, тешко проговарају.

„Неколико ученика, не само један, током интервјуа заврнуло је рукаве и показало ране од самоповређивања. То нису биле мале ране, то су биле дубоке и вишеструке ране, али мислим да су добили слободу да то покажу онда када смо их слушали, када нисмо били осуђивачки настројени према њима“, наводи др Марија Леро, специјализант дечје и адолесцентне психијатрије.

Трећина, показало је истраживање, трпи насиље и у породици и у школи. Оно што више од тога боли, јесте што немају подршку, чак ни оних којима највише верују.

„Рекла бих да системска подршка изостаје. Ми имамо једног психолога на 600 ученика, што је јако мало. А с друге стране имамо недовољно здравствених радника. Само је 47 дечјих и адолесцентних психијатара“, упозорава др Леро.

„Породица је знамо централна и кључна, проблеми потичу одатле. Али да ли породица има довољно информација и сазнања, да ли сама породица има довољно подршке у овом друштву? Позивамо родитеље да буду отворени и у односу на своју децу и осетљиви на прве знаке или симптоме проблема“, наглашава неуропсихолог др Александра Пројчић из Института за ментално здравље.

Седамдесет одсто оних који су се обратили за помоћ, кажу да су разговори са стручњацима били лековити.

„Генерација коју смо ми испитивали, која припада зед генерацији је негде и отворенија за разговор, и отворенији су и за своја искуства. Можемо да кажемо и да су осетљивији су на своје проблеме, али ми разлоге тражимо у биолошким, социјалним, психолошким факторима“, додаје др Пројчић.

„Имају потребу да буду прихваћени у школи, породици, друштву, да осећају да ће њихов глас заиста нешто променити и да ће систем имати одговор на њихове потребе“, истиче Милица Борјанић из Кровне организације младих.

Друштво које се још није опоравило од масовних убистава од пре две године, озбиљно треба да промишља о ономе што мучи младе, кажу стручњаци. То су препознали у центру „Цезам“, где могу без књижице и заказивања, да добију бесплатну психолошку подршку.