Зашто смо постали толико нестрпљиви или смо одувек били такви

Понекад се наша нестрпљивост своди на ирационалност, импулсивност или неспособност планирања, али постоји и дуга традиција у психологији и економији која на нестрпљење гледа као на, барем делимично, рационалан одговор на свет.

Можда данашњи свет, или можда свет у коме смо еволуирали.

Недавна истраживања указују да је наша еволуциона историја обликовала нашу нестрпљивост и користи математичке моделе да покаже како то функционише.

Кључна идеја је следћа: Замислите популацију идентичних људи који могу да бирају између уживања у раној награди или већој награди касније. Пример би могао да буде избор између два ловишта, једног ближег и једног даљег.

Ближи ће гарантовано донети малу животињу прилично брзо, док ће удаљеније ловиште вероватно донети велику животињу, али тек након значајног периода чекања и напорног лова. Други пример може бити, да ли појести мање, још недозреле плодове воћа на дрвету, или чекати неколико месеци док плодови не буду велики и зрели.

Наравно да овде постоји „квака“. Ако људи предуго чекају на велику награду, постоји шанса да неће живети довољно дуго да је дочекају. А чак и да то ураде, зрело воће ће можда нестати пре него што стигну, јер ће га појести ривалско племе.

Као што показују аутори недавне студије, животињама (укључујући људе) боље је врабац у руци уз релативно мали ризик, него голуб на грани.

Иако су овакви модели поједностављења стварног света, они су драгоцени за концептуализацију како је еволуција могла произвести одређене тенденције код људи и других животиња. Али овај модел не може много да објасни људску нестрпљивост коју данас видимо.

У већини досадашњих студија избора, људи показују висок ниво нестрпљења чак и у окружењу где је ризик скоро елиминисан и када је финансијски корисно бити стрпљив.

Једно од објашњења је да нам је еволутивни начин вредновања будућности још увек на ниском нивоу. Понашамо се као да је свет неизвестан и ризичан, као што би био за ловце сакупљаче, чак и када није.

Добре ствари долазе онима који чекају

Друго објашњење би могло бити да се још увек мучимо да схватимо како је 110 евра боље од 100. За ово постоји много доказа.

На пример, у једном експерименту из 2012. године, учесници су бирали између 700 евра сада или 700 плус 42 евра за годину дана.

Када им је понуда овако предочена, већина је била нестрпљива, али ако им је 42 евра представљено као „пус 6%“, били су много стрпљивији.

Људи знају да је зарада од 6% годишње велика камата. Али већина се не труди да израчуна и 42 евра им изгледа безначајно у поређењу са 700.

Други резултат који се не уклапа у еволуциону теорију тиче се одговора људи на губитке. Када имају избор да плате рачун од 100 евра сада или 100 евра касније, многи, често већина, радије се одлучује да одмах плати. Неки ће радије да плате и 110 одмах него 100 касније.  

Ипак, могућност да нећете морати да плаћате будући рачун, или да је рачун можда нестао до тренутка када дође време наплате (зајмодавац је заборавио или је умро), требало би да пожелимо да одложимо плаћање рачуна што је дуже могуће.

Одлука да се плати одмах је вероватно делимично последица фундаменталне аверзије према дугу, која нема очигледну еволуциону основу, али је повезана са религиозношћу.

Остаје да се види да ли се ове сложене преференције (као што је стрпљење за негативне исходе) могу објаснити процесом природне селекције, или је то нешто што је дошло касније у људском развоју.

Еволуциона теорија је суштинско средство за размишљање о основама људског доношења одлука. Савремени свет се, међутим, веома разликује од средине у којој смо еволуирали.