Древно порекло новогодишњих одлука и како се традиција променила

Пракса доношења новогодишњих одлука може се правдати оптимистичким намерама. Али обично до другог месеца у години, око 64 одсто оних који се надају самоусавршавању одустану од својих циљева, а неке тера да се запитају: „Зашто уопште имамо овај обичај?“.

Испоставило се да традиција сеже од 3.000 до 4.000 година уназад, до древног вавилонског фестивала Акиту, који се слави у априлу, објашњава др Кандида Мос, професорка теологије на Одсеку за теологију и религију на Универзитету у Бирмингему у Енглеској.

Време одржавања фестивала и почетка нове године Вавилонаца – који се такође понекад дешавао у марту, означавајући почетак нове пољопривредне сезоне – био је заснован на вавилонском календару. Древни град Вавилон налазио се у данашњем Ираку, отприлике 88,5 километара јужно од Багдада.

„Као и многи древни новогодишњи фестивали, (Акиту) је хвалио стварање и плодност и на пољопривредном и на космичком нивоу“, каже др Мос. „Митско порекло гозбе је стварање света од стране бога Мардука. Према миту Енума Елиш, свет је настао када је Мардук убио своју женску супарницу Тиамат и створио небо и земљу од њеног раскомаданог леша.“

На фестивалу Акита, додаје пропфесорка, људи су се окупили да се диве чудима стварања и победи поретка над хаосом. Такође, на овом фестивалу Вавилонци су доносили новогодишње одлуке, делимично како би умирили темпераментне богове – као што је заветовање да ће отплатити дугове или враћање позајмљених оруђа.

Цивилизације широм света су миленијумима славиле почетак године. Иако Римљани нису нужно користили термин одлуке, и они су покушавали да у нову годину уђу са позитивним начином размишљања, као што је забележено у текстовима из раног првог века, попут Фасти римског песника Овидија – шестоделном приказу римске године и њених верских празника.

Такође су даривали једни другима смокаве и мед или друге намирнице које су представљале просперитет и обећавале благостање у наредној години.

Како је обичај еволуирао и остао исти током година.

Вечна жеља да будемо бољи

Када је реч о древним облицима новогодишњих одлука, „логика је у великој мери у складу са принципом ’почни како мислиш да наставиш‘“, напомиње Мос. „Кроз историју видимо исти принцип.“

У Ирској је чиста кућа на почетку године симболизовала нови почетак и срећу куће у наредној години.

Ту је и фигуративно регенеративно спаљивање Ано Виејоа у Колумбији, Еквадору и другим деловима Латинске Америке. У овој старој традицији, која на шпанском значи „стара година“, породице пуне мушку лутку у природној величини успоменама на одлазећу годину или другим материјалима и облаче је у своју одећу пре него што запале лутку у поноћ.

Новије верзије новогодишњих ритуала имају своје корене у колонијалној Америци.

„Једна од најранијих сачуваних писаних референци на новогодишњу резолуцију какву познајемо налази се у дневнику Шкотланђанке Ане Халкет, мемоаристкиње и списатељице религиозних текстова“, наводи историчарка уметности др Луиза Мекензи. „Она је 2. јануара 1671. забележила своје намере за следећу годину под насловом ’резолуције‘. Ова изолована референца вероватно указује на распрострањену праксу.“

Још једна стара традиција: кршење одлука

До 19. века, спомињања те аспиративне праксе су се појављивала у новинским чланцима и карикатурама, често упућујући на неуспех људи да одрже своје резолуције, напомиње др Мекензи.

Новогодишње одлуке биле су редовна традиција током 20. века која је превазишла религиозни контекст.

Иако им је исти крајњи циљ, разлике између верских и секуларних тежњи – и између древних и модерних итерација – су намера и мотивација, истиче др Кандида Мос. Хришћанин из 17. века је можда доносио одлуку да „више не чини грех прождрљивости“, на пример, док у 21. веку доноси одлуку да ће се „здраво хранити“.

„Међутим, жеља да се почне изнова је универзални људски нагон“, истиче професорка.