Мики Манојловић: Глума је опасна ствар, а дијалог једини излаз из подељеног друштва

Када бисте покушали да набројите све улоге Предрага Микија Манојловића, разговор би потрајао сатима. Позориште, филм, телевизија, европске копродукције, класици домаће и светске књижевности – готово да нема простора у којем није оставио дубок траг. Међутим, сам глумац тврди да никада није размишљао о томе колико је урадио.

„Не знам како сам стигао све то. Нисам нигде журио. Једноставно се догађало“, каже Манојловић.

Повод за разговор био је успех представе Гардеробер Југословенског драмског позоришта, која је гостовала у Загребу. Представа, у режији Паола Мађелија, наишла је на одличан пријем хрватске публике.

„Прихватили су је исто као и Београђани. Гостовали смо у Загребачком казалишту младих и заиста имали велики успех“, каже глумац.

У представи тумачи великог глумца Сера, човека који током Другог светског рата игра краља Лира, а питање како успева да из једне тако монументалне улоге већ наредног јутра ускочи у сасвим другачији лик, Манојловић дочекује готово филозофски.

„Ја сам глумачко дете. Од нулте године сам у позоришту. Одрастао сам међу глумцима, сценама и представама. Све оно што сам видео и доживео годинама се таложило у мени. Зато не умем да објасним како излазим из једне улоге и улазим у другу.“

„Глума није понашање. Глума је постојање“

За Микија Манојловића глума никада није била пуко занатско умеће.

„Можете да савладате све технике, али у једном тренутку морате да постанете слободни. А слобода је најтежи део. Када вас води неки унутрашњи џи-пи-ес који је само ваш и који не умете никоме да објасните.“

Зато, каже, глума уме да буде опасна.

„То је рубна ствар. Ви имате осећај да сте ухватили ђавола за реп, а ђаво уме да буде опасан. Глума вас много кошта. Зато не знам где одлази Лир када се представа заврши нити одакле долази неки нови лик. Једноставно се догоди.“

Нови регионални трилер

После Загреба Манојловића очекује и нови филмски пројекат. Реч је о пилоту трилера који је добио средства Хрватског филмског центра за развој.

„Радња повезује Београд, Загреб и Сарајево, односно њихове полицијске и обавештајне службе. У питању је убиство које повезује три државе. То ми делује занимљиво управо зато што превазилази локалне оквире.“

Ипак, признаје да према политичким трилерима има одређену резерву.

„Већина њих прати исту матрицу. Ретко успеју да изненаде.“

Француска као друга кућа

Легендарни глумац је на емотиван начин говорио о Француској, земљи са којом је породица Манојловић повезана генерацијама.

Његов отац рођен је у Француској, бака Мари Жозефин Колан научила га је француском језику још као дете, а готово свако лето проводио је код рођака у Француској.

„Француска није само земља у којој сам често боравио. Она је део мог породичног идентитета.“

Посебно га је обрадовала видео-порука француско-јерменског глумца Симона Абкаријана, који је изразио жељу да једног дана њих двојица заједно играју у истом филму.

„Он је изузетан глумац, велики човек и веома једноставан човек. Било ми је заиста драго да га видим.“

Говорећи о француским глумцима, Манојловић посебно издваја Жан-Луја Трентињана.

„Код већине француских глумаца осећате француски дух. Код Трентињана не знате којој култури припада. Он је универзалан.“

Макроново питање о Косову

Манојловић се осврнуо и на занимљив детаљ током сусрета са француским председником Емануелом Макроном.

Открио је да је током једне вечере разговор неочекивано скренуо на питање Косова.

„Питао ме је: 'Шта ти мислиш, како решити питање Косова?' Одговорио сам оно што сам мислио у том тренутку – поштовањем Резолуције 1244. Погледао ме је и разговор је настављен.“

Наглашава да се на том догађају није нашао случајно, већ због породичне везе са историјом српско-француских односа и чињенице да његов деда дели ратну причу са песником Владиславом Петковићем Дисом из Првог светског рата.

„Ромео и Јулија“ као доказ да дијалог постоји

Говорећи о представи Ромео и Јулија, у којој заједно играју српски и албански глумци, Манојловић сматра да је тај пројекат постигао више од бројних политичких преговора.

„Спојили смо људе који долазе из два света која се деценијама гледају преко нишана. Представа је показала не само да је могуће сарађивати, већ и како је то могуће.“

За њега је било посебно важно што је представа играна управо у Народном позоришту.

„Такве институције чувају традицију, али морају повремено да направе искорак.“

„За овакву опозицију Вучић је Де Гол“

Један део интервјуа посвећен је политичким полемикама које су изазвале његове раније изјаве.

Манојловић сматра да су његове речи често вађене из контекста.

„Нисам рекао да је Вучић Де Гол. Рекао сам да је за овакву опозицију Вучић Де Гол. То је сасвим другачија реченица.“

Објашњава да озбиљна држава мора да има снажну опозицију.

„Без озбиљне опозиције нема озбиљне демократије.“

Истовремено признаје да га стање у друштву забрињава.

„Друштво је веома подељено. Дијалог готово да не постоји. Људи више не разговарају него се међусобно искључују. То није продуктивно.“

Додаје да на позоришној сцени такве поделе не осећа.

„Са колегама никада нисам имао проблем због различитих политичких ставова.“

Зашто је одбио Холивуд

Једна од најпознатијих прича из његове каријере јесте одбијање велике холивудске продукције чији је продуцент био Стивен Спилберг.

Манојловић каже да није могао да прихвати филм чија је прича, по његовом мишљењу, била заснована на стереотипном приказу распада Југославије.

„Рекли су ми да је то фикција. Ја сам одговорио: ако је фикција, онда нека буде фикција до краја.“

Признаје да је хонорар био веома велики.

„Није породици било лако да разуме зашто сам одбио толики новац.“

Ипак, сматра да никада није добио понуду коју „не може да одбије“.

„Европа ми је сасвим довољна.“

Кустурица, Подземље и мајмун који је био плаћенији

Говорећи о сарадњи са Емиром Кустурицом, Манојловић се са осмехом присећа анегдоте да је дресирани мајмун из филма Подземље имао већи хонорар од главних глумаца.

„Јесте. Мајмун је био најплаћенији. Али ми смо се томе смејали.“

За њега је Подземље остало јединствено искуство.

„Сваки кадар тог филма био је искован. Ниједан није настао случајно.“

Открива и да је чувена сцена туче делимично настала из његове импровизације.

„Скинуо сам сат да га не бих поломио док ударам партнера. Пљунуо сам га у лице како би инстинктивно затворио очи. То се на великом платну види много боље него на телевизији.“

Награде нису најважније

На питање зашто никада није добио Златну палму за најбољу мушку улогу у Кану, Манојловић се присећа разговора са Жан Моро после пројекције филма Отац на службеном путу.

„Рекла ми је да сам био међу најозбиљнијим кандидатима, али да су морали да распореде награде.“

Није деловао разочарано.

„Награде су лепе када их имате, али нису оно због чега радите.“

Радна етика важнија од талента

Пред крај разговора Манојловић говори о дисциплини коју је наследио од оца.

„Радна етика је једна од најважнијих ствари које човек може да стекне. Инспирација долази и пролази, али дисциплина остаје.“

Рутину, међутим, не воли.

„Оног тренутка када уметнички однос постане рутина, време је да се иде даље.“

После више од пола века на сцени, Предраг Мики Манојловић и даље говори о глуми као о нечему што се не може објаснити правилима нити свести на занат.

За њега је глума начин постојања, уметност која истовремено тражи потпуну дисциплину и апсолутну слободу. Управо у том парадоксу, између контроле и непредвидивости, између живота и улоге, крије се тајна једне од највећих глумачких каријера ових простора.