Монографија „Рахела“ – о животу и стваралаштву истакнуте глумице Рахеле Ферари

Посебну драж култној комедији Тесна кожа дала је и легендарна глумица Рахела Ферари. Гошћа Беградске хронике, глумица Бранка Петрић, напомиње да у овом филму видимо Рахелу већ при крају њене каријере, али оно што је за њу било откровење у монографији Рахела, то су фотографије на којима се види колико је била лепа жена.

„Када сам ја дошла у позорише она је већ имала 50 година. Било је то послератно доба, није било ни гардеробе и сви су некако изгледали старије него што јесу, с обзиром на то како се живело. Али ове њене слике из периода између два рата, када је била глумица у Новом Саду, школована у Будимпешти, то је стварно нешто фасцинантно.“

Бранка Петрић додаје и да је жовотни пут Рахеле Ферари био права филмска прича која би и као филмски сценарио звучала невероватно.

„Ми смо у Југословенском драмском играли представу Рахелина кутија. Мирјана Карановић, Нада Шаргин и ја смо на основу текста Владе Петрића и Николе Јеловца играли њену биографију од младости, средњих година и старости“, подсећа гошћа Београдске хронике.

Иначе, ту целу причу о Рахели Ферари требало је да одигра у форми монодраме Дара Чаленић. Текст је био за њу написан, зато су она и Влада Петрић, који је био професор на Харварду, дошли из Америке. Међутим, она се разболела и комад је додељен трима глумицама.

Јагош Марковић је тврдио да је за њега Рахела Ферари била авангарда. Посебно када се погледа цела њена биографија од рођења, како је живела, како је преко ноћи оседела током рата, колико пута је морала да мења име, колико је желела да буде глумица.

„Рахела је играла сјајне улоге. Рецимо у Јегору Буличову играла је Јегорову супругу. Ако је лик такав она је знала толико себе да поништи у смислу женствености и женске лепоте. Говорила је, данас ћу бити највећа ругоба,, али само у мом глумачком животу, док знам да сутра могу да бутем колико-толико лепа. У Јегору Буличову она изгледа као најружнији сан, али сутра ће у Пигмалиону бити лепотица у високом енглеском друштву, у савршеном костиму, прелепом фризуром и својим плавим очима, које тако сјајно изгледају на сцени“, наводи Бранка Петрић.

Марија Црнобори је негде написала да је Рахела подсећа на неку фину птицу. Али била је и духовита и обична жена. Волела је да обрађује земљу, да сама сређује кућу. Волела је живот.

„Милан Дединац је начин на који је она правила улоге назвао рахелизам, што значи да било који задатак да добијете максимално улазите у лик и у сваком извођењу представе покушаваш да нађеш нешто ново и мало другачије“, истиче Бранка Петрић на крају гостовања у Београдској хроници.