„Пробудим се срећна и певам цео дан“ – Марина Абрамовић о болу, љубави и недавном сусрету са смрћу

Била је на интензивној нези шест недеља, имала је три операције, девет трансфузија крви и неко време је провела у коми. За некога ко је годинама – за публику која посећује галерије – лежао наг на блоковима леда, био десетак дана на подигнутој платформи без хране, намерно изазивао несвест и скоро се жив спалио, болница је, невероватно али истинито – била шок.

Својевремено је објаснила како је веровала да је пракса издржљивости у њеном раду – у њеном можда најпознатијем перформансу Уметник је присутан, када је седела непомично шест сати дневно три месеца, док су хиљаде људи стајале у реду да заузму седиште преко пута ње – убрзала њен опоравак.

„За почетак, доктори су ми давали опиоиде свака четири сата. Не могу да узимам алкохол, не могу да узимам дрогу, чак ни аспирин. Желим да осећам све у свом телу, увек. Па сам престала да их узимам. Бол је био невероватан. Али знала сам да ће ми то омогућити бржи опоравак јер бих могла да искористим сву своју снагу воље и све што сам научила да брже устанем из кревета“, рекла је уметница.

Константно размишљање о сопственој смрти

Њен рад је често био фокусиран на смртност – за свој комад Акт са скелетом из 2002. године, Абрамовићева је прилагодила праксу тибетанских монаха и лежала гола на поду галерије са људским скелетом на себи. У интервјуу који је за Гардијан дала Тиму Адамсу, Абрамовићева је изјавила да јој је то искуство било „веома занимљиво“.

„Непрестано сам размишљала о сопственој смрти. Али тренутно само живим! Не желим да се бавим никаквим скелетима. Јуче сам правила хлеб од маслина! Иначе никада не кувам. Није испао лоше. Сада сам у фази када се будим срећна и певам цео дан“, изјавила је.

Велики део те радости била је могућност доласка у Лондон ове јесени. Абрамовићева је прва уметница у 255-годишњој историји Краљевске академије којој је дат комплетан простор Краљевске Галерије за потребе њене перформанс-изложбе.

Абрамовићева наступа још и у својој опери Седам смрти Марије Калас, промовише две књиге и има најављена четири гостујућа предавања.

У Београду је у септембру 2019. отворила ретроспективну изложбу Чистач, која је изазвала велико интересовање и бројне реакције.

На питање о томе да ли је размишљала да неке активности и понуде одбије одговорила је: „Да ли је икада помислила да каже не?“ одговара: „Имам 76 година, у новембру 77. Шта ћу да радим? Седим кући и чекам пензију?"

Једно од њених скоријих искустава је то што је, због немогућности да, услед болести, путује авионом, резервисала пут преко Атлантика бродом: „Пре свега, брод је невероватно леп. Седам дана гледате само океан. Била сам са својим партнером (филмским продуцентом Тодом Екертом). И било је веома романтично. Читали смо књиге јер Интернет не ради. Неки људи плешу ча-ча-ча. Увече сви носе смокинге и сви су веома достојанствени. Али онда те исте људе следећег јутра видите у шортсевима - а то не желите. Најгори део је храна. Нема соли. Зато што сви имају висок крвни притисак“.

Номадска путовања

Марина не би била Марина да није неко ко – увек преживи. Једна од књига које је објавила овог месеца је Номадско путовање и дух места, њен својеврсни путопис током пола века путовања.

„Било је времена у Индији када је тоалет папир био скупљи од моје хотелске собе, у којој сам била са пацовима и бубашвабама. А касније су то били хотели са пет звездица“.

Прекретница за њу на том посебном путу био је допринос Венецијанском бијеналу 1997. Балкански барок био је одговор на ужасе рата и етничких сукоба у њеној родној Југославији. Седела је данима на врху огромне гомиле крвавих крављих костију у белој хаљини и покушавала је, али није успела, да их очисти од крви.

Једна ствар која се код ње у последње време променила, каже Абрамовићева, јесте да је научила да слуша „мудрости свог тела“: „Наш ум нас стално за.ебава јер увек претерано размишља. Наша тела су мудрија.“

Провела је неко време и на Тибету.

„Никада не заборављам човека којег сам упознала и који је живео десет година у пећини. Сваког дана су му доносили нешто хране, али није видео човека. Када је изашао из пећине вратио се у храм и ја сам била један од гостију тамо, а они су ме поставили да седнем поред њега. Није проговорио ни једну реч, али било је као да седим поред камина. Неописива енергија. Знам тај осећај“, испричала је.

Стварање из среће

Прокоментарисала је, уз осмех, и то – да ли би било забавније достизати стања (која подразумевају и њене перформансе који умеју да буду и физички болни) кроз задовољство, а не кроз патњу.

„Не знам, али ја сам задовољна као никада у животу него икада, након што сам преживела ову годину. Ја се мењам! На пример, увек сам веровала да ако имаш децу, никада не би могао бити уметник јер нећеш имати довољно енергије. А онда сам у лето отишла да видим Мерил Стрип у Чеховљевом делу Три сестре. Била је невероватна. Таква енергија. А има четворо деце!”

И још једна ствар се код светски признате уметнице променила што она објашњава следећим речима: „Када читате књиге о уметности, углавном негде пише да се дела не стварају из среће, неко из неке трагедије. Ја у то више не верујем. Желим да почнем да радим из стања среће“.