Читај ми!

Самарканд – бајка и збиља престонице Тамерлановог царства   

Дилеме није било. Протрљала сам Аладинову лампу и… отишла! Утисци из кратке посете Шехерезадином граду. 

Знате онај осећај када завртите глобус, зажмурите, и замислите да одете тамо где вам се заустави прст? Мој пут у Узбекистан протекао је готово тако. Одабрала сам дестинацију по принципу „отићи што даље“ у наредних неколико дана, и тамо где могу са постојећом картом за неограничене летове, коју сам желела да испробам

Избор је пао на Самарканд. Само име је звучало тако егзотично. А тек бајковите фотографије Регистан трга, окупаног сунцем које тоне ка хоризонту. Призор из „1001 ноћи“. Али буквално, јер управо из Самарканда је и Шехерезада. Била сам у готово педесет земаља, у Узбекистану никад.

Дилеме није било. Протрљала сам Аладинову лампу и…отишла!

Како ћу да се вратим, о томе ћу да бринем накнадно.

После нешто веће драме током пута, због рата на Блиском истоку, затварања ваздушног простора Ирана и принудног међуслетања у Кутаиси у Грузији, домогла сам се Шехерезадиног града. 

Имала сам утисак да је и посади авиона лакнуло. Не због опасности, него због путника који већином, нити су стриктно поштовали наредбе о везивању, устајању, понашању током лета, нити су их, истини за вољу, разумели, гурајући се да прођу преко реда.

„Препреденост“ локалног таксисте, који ме је, упркос договореној цени, закинуо за пар евра, вративши ми кусур у виду смотуљка, да не приметим одмах, више ми је измамила осмех, него што ми је покварила расположење. Није имао појма да сам, већ на први поглед, од њега управо то и очекивала.

Кућа у којој сам одсела била је зато пример правог топлог гостопримства. Газдарица, лепа тамнокоса млада жена бадемастих очију и благог осмеха, са своје две ћеркице, прави је пример мешавине народа у овој земљи бившег Совјетског Савеза. Матерњи језици су јој руски и узбечки. Са мајчине стране је полуруског полуузбечког порекла. Отац јој је Таџик, али њихов језик, близак персијском, не говори уопште.

Већ прве вечери отишла сам у организовано разгледање са локалним водичем, предусретљивим Фајозидином. И он је Таџик, као већина становника у тој пограничној области са Таџикистаном. Отац му је био учитељ, а у Самарканд је дошао по службеној дужности. Иако релативно млад, са дозом сете присећа се велике заједничке државе у којој се родио. Првом председнику, Исламу Каримову, који је „демократски“ остао да влада све до смрти, одаје признање за обнову споменика културе у Узбекистану. Ту је био визионар, каже. Потреба да се, после осамостаљења, с поносом истакне оно своје, национално, резултирала је реновирањем и обнављањем бројних споменика из прошлости, а Самарканд баш има чиме да се подичи. Његове грађевине остављају без даха и све су под заштитом Унеска. 

Овај град од памтивека је био раскрсница древних култура и једно од главних чворишта Пута свиле, од Кине ка Европи. Највећи процват доживљава за време великог војсковође Тимура Ленка, познатог и под именом Тамерлан. Са амбицијом да обнови империју Џингис Кана, овај интелигентни, али и окрутни стратег, продорних зелених очију, створио је крајем 14. века највећу државу свог времена, која је обухватала огроман део централне Азије и простирала се од Кине и Персијског залива до Босфора и Средоземља. Самарканд је учинио њеном престоницом и најбогатијим градом света. Био је висок, бркат, ауторитативног гласа и мрког погледа. Храмао је на једну ногу и није имао три прста на руци – успомена на пљачкашки подухват из млађих дана.

Процењује се да је у својим походима побио пет процената тадашње целокупне светске популације. Његове мултиетничке армије, врхунски истрениране у јахању, мачевању, борбама стрелом и копљем, чији су оклопи покривали сваки део тела и које су савременици називали „машинама за убијање“, биле су страх и трепет широм Азије, али и Африке и Европе. 

Ипак, смртоносне походе обављао би селективно, па би из градова које осваја прво издвајао интелектуалце, научнике, музичаре, сликаре, људе од знања и талента, и слао их у свој родни крај да га оплемењују и унапреде. 

Желео је да по величини освојених територија превазиђе Александра Македонског. Контролисао је Пут свиле, а 1405, као 69-годишњак, кренуо и у поход на Кину. Исцрпљен и болестан од тешког пута, умро је буквално пред Кинеским зидом. Да није, можда би и данашња мапа света изгледала другачије. 

Остао је инспирација бројних уметника у вековима који су уследили, од Кристофера Марлоуа, до Георга Фридриха Хендла или Едгара Алана Поа. Посвећене су му опере, драме, поеме, филмови. 

Његова грандиозна статуа на трону данас стоји на месту споменика Карлу Марксу у Самарканду. У непосредној је близини његовог маузолеја, правог бисера оријенталне архитектуре тог времена, попут многих других драгуља чију је градњу наредио. 

Међу њима је и Биби Ханум џамија, посвећена његовој првој и омиљеној жени, која је генетски заиста и водила порекло од Џингис Кана и била му једина породична крвна спона са узором.

Незаобилазан за посету је и грандиозни Шах-и-Зинда комплекс маузолеја, који датирају од 11. до 19. века и где је сахрањен и Кусам-ибн-Абас, рођак пророка Мухамеда, који је у седмом веку дошао ту да проповеда ислам. Комплекс је одредиште муслиманских ходочасника из разних крајева, а у оквиру њега су и многе гробнице Тимурових рођака.

Најпознатији Тимуров потомак је његов унук Улуг-бег, уважени астроном и математичар свог времена, који је владао Самаркандом у 15. веку.

Из његовог периода датира и астрономска опсерваторија, саграђена 1420. године у којој је Улуг-бег окупљао водеће исламске проучаваоце свемира позног средњег века.

Његова медреса на Регистан тргу, сматрала се једним од најугледнијих универзитета исламског света и похађали су је многи истакнути научници и писци.  

Велелепни трг, који је у каснијим вековима допуњен још двема медресама, најпрепознатљивија је визура града, попут сценографије неке оријенталне бајке. 

Увече се ту данас одвија прави мали музичко-светлосни спектакл, са бројном публиком, што туриста, што локалаца, поседалим по степеништу које се попут амфитеатра спушта ка тргу, уживајући у представи светлосне арабеске.

Овде ћете нон-стоп виђати и младенце, који долазе да се сликају у чаробном амбијенту. Тамнокосе насмејане младе у шљаштећим венчаницама од синтетике проткане штрасом, које висе и на луткама бројних околних продавница. 

И у свакодневном животу Узбекистанке се углавном тако облаче. Главе често покривене хиџабом, и у одећи од тканина које исијавају на све стране. Шљокице, штрас, шарени стаклићи који имитирају драго камење, носе се на гардероби без обзира на доба дана, од раног јутра па све до вечери. 

Свака друга, и млада и стара, има истетовиране обрве, и то црном бојом, и врло густо, готово спојено, што додатно појачава њихове тамне очи и драматични израз лица. 

Европски туристи за локално становништво су атракција. Док сам базала ушореним улицама, поред чудних кућа са високим зидовима уз сам коловоз и великим кичастим капијама, пратио би ме буљук дечице, која су се углавном играла на улици и знатижељно прилазила сваком странцу, пожелевши му Салам алејкум или Здравствујте.

Са многима сам морала и да станем да се сликам. Не само с децом. Селфи су желели сви, и деца и жене и мушкарци. Помислила сам како ли је тек Новаку Ђоковићу. 

У једном ресторану вечерала сам двапут. Допао ми се укус говеђих и јагњећих ражњића, салате од домаћег поврћа и мирисног чаја с лимуном, који ме је аромом подсетио на детињство и стари „руски“ чај из лименке, који ми је, када бих била болесна, кувала мајка. Један од разлога што ми није тешко падало ако ме боли грло и морам да останем у кревету. Овај узбекистански га је укусом, чини ми се, и надмашио, а доносио ми га је причљиви конобар, изразито уског мршавог лица са истакнутим јагодицама, помало феминизираних манира и једини који је у ресторану говорио енглески, и то зачуђујуће добро.

Чим ме је угледао да друго вече заредом улазим у ресторан, дочекао ме је као најближу рођаку, причао како му је напоран био дан, послужио ме кафом и ословљавао са "sister". И није дозволио да месо и салату једем без хлеба. „Није ред, кад си у Узбекистану.“ Остао ми је у сећању као једна од упечатљивијих слика из те земље. Сушта супротност таксисти с почетка.

Осим грилованог меса у разним варијантама, штошта се још од специјалитета овде може пробати. Један од најчешћих је тзв. плов, пилав од пиринча, меса и поврћа, који је незаобилазна ставка на менију готово свих ресторана. 

Врло је популарно и традиционално пециво сомса, пуњено надевом од млевеног меса. Била сам у, на први поглед неугледној пекари у којој га, према оцени локалаца и туриста, праве најбоље, у забаченијем делу града. Процес печења, у великом казану на улици, прави је мали спектакл, јер се сирове сомсе лепе на унутрашње зидове казана и тако пеку. Тесто је изузетно ваздушасто, а служе се уз разне салате од сира и укисељеног поврћа. 

Пијаце су огледало сваког града, а на Оријенту су прави празник за сва чула, па у том погледу не заостаје ни Самарканд.

Тик уз Биби Ханум џамију је наткривена главна градска пијаца, на којој се преплићу шаренилом боја и мириса хрпе сувог воћа, слаткиша, зачина и чајева. Идеална дестинација за крај. 

Уместо сувенира, да се кући понесе мало аутентичних дарова за непце.

субота, 02. новембар 2024.
17° C

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње