Снимљен космички судар и изузетно ретко спајање две звезде у суседној галаксији Андромеда
Истраживачи су недавно открили први овакав случај – звезда нешто мање масе од Сунца спирално се кретала ка једној суперџиновској звезди на ободу суседне галаксије Андромеда, да би се на крају спојиле у једну. Новонасталој звезди, која је потенцијално „подмлађена“, дали су надимак Бао.
Откриће, финансирано средствима Насе, додатно су потврдиле брзе накнадне опсервације Насиног свемирског телескопа „Џејмс Веб“, пажљиво упоређене са обимним подацима прикупљеним помоћу телескопа у свемиру и на Земљи.
„Звездана спајања је веома, веома тешко посматрати у реалном времену јер их је тешко предвидети“, рекао је Вираж Карамбелкар, први аутор нове студије објављене у среду у часопису Нејчер и Насин стипендиста програма „Хабл“ на Универзитету Колумбија у Њујорку.
„Међутим, приметили смо да се 2023. године дешава нешто необично и наставили да пратимо систем како бисмо видели шта ће се догодити. А онда је 2025. године дошло до ерупције! Телескоп 'Веб' посматрао је Бао само 47 дана након што је ерупција звезда достигла врхунац, што је најбрже накнадно посматрање једног оваквог догађаја до сада. Подаци телескопа помогли су нам да утврдимо како је систем изгледао пре, током и непосредно након спајања, што је заиста невероватно“, додао је Карамбелкар.
Пре него што су се преобразиле, две звезде су хиљадама година мирно кружиле једна око друге, чинећи бинарни звездани систем. Међутим, када је мања звезда дошла у додир са површином џиновске звезде, до њиховог „уједињења“ дошло је после само седам орбита, односно за приближно седам година. Друга позната спајања бинарних звезда, у којима су учествовале две мање звезде, догађала су се тек после више хиљада орбита.
„Мислили смо да ће избацивање материје са тако велике и раширене звезде трајати годинама. А онда је једног дана њен сјај почео да расте и достигао врхунац у року од само недељу дана“, рекла је коауторка студије Надија Благороднова, ванредна професорка на Универзитету у Барселони у Шпанији.
„Када звезда пратилац почне да ступа у интеракцију са спољашњом површином главне звезде, долази до суптилног ефекта – њен сјај полако расте, што смо јасно уочили у подацима о Бау. Док звезда пратилац наставља да кружи, она постепено одваја спољашње слојеве главне звезде, а тај гас одлази у околни простор“, објаснио је коаутор студије Кишај Де, доцент на Универзитету Колумбија у Њујорку.
То је почетак драматичног процеса кроз који пролазе неки бинарни звездани системи, познатог као еволуција са заједничким омотачем. Гас који се у тој фази налази између звезда назива се заједничким омотачем јер његов спољашњи слој деле обе звезде.
У овом систему, главна звезда прогутала је мању, а звезда пратилац почела је да спирално тоне кроз њен омотач, губећи орбиталну енергију услед отпора гаса. Иако су подаци телескопа „Веб“ потврдили да су се звезде спојиле, то није био једини могући исход овог процеса.
У другим системима обе звезде могу да преживе спајање, иако успут изгубе велики део своје масе, и наставе да постоје као независна тела у блиским орбитама. Временом такви парови могу да се преобразе у неутронске звезде и црне рупе, експлодирају као супернове, произведу таласе у простор-времену познате као гравитациони таласи или створе милисекундне пулсаре.
Поновно покретање процеса
Истраживачки тим реконструисао је догађаје који су довели до настанка Баоа тако што је ажурирао постојеће компјутерске симулације. Пронашли су модел који одговара посматрањима у средњем инфрацрвеном делу спектра телескопа „Веб“, која су открила количину прашине коју је масивнија, главна звезда избацивала током више векова.
На основу тога, тим је закључио да је главна звезда у систему Бао пре ерупције била далеко већа од Сунца. Имала је седам пута већу масу, полупречник 350 пута већи и била је 18.000 пута сјајнија. Због тога је надимак „Велики Бао“ био сасвим прикладан.
„Била је то права звездана неман, која је у подацима потпуно надјачавала свог пратиоца“, рекао је коаутор студије Карел Теминк, докторанд на Универзитету Радбауд у Најмегену у Холандији, који је руководио симулацијама.
Њихов модел омогућио је да се први пут процени маса мање звезде, која је у међувремену уништена. У поређењу са Сунцем, „Мали Бао“ је вероватно имао мању масу, око 0,7 Сунчевих маса, нешто мањи полупречник и био је слабијег сјаја.
Након што су утврдили масе обе звезде, модел је показао да је можда преостало довољно енергије да „Мали Бао“ побегне из система. Међутим, додатна анализа показала је да је мања звезда ипак увучена у језгро „Великог Баоа“.
„Њихов сусрет био је готово као експлозија бомбе унутар живе звезде“, рекао је Де.
Како данас изгледа нова звезда, која се сада једноставно назива Бао? Одговор ће дати тек будућа посматрања, која ће показати како ће се њена маса и структура временом стабилизовати.
Реконструкција догађаја
Иако су подаци телескопа „Веб“ омогућили истраживачима да измере колико је материје избачено током овог процеса и колико је ефикасна била еволуција са заједничким омотачем, Карамбелкаров тим користио је и посматрања у ултраљубичастом, видљивом и блиском инфрацрвеном делу спектра, прикупљена помоћу неколико телескопа. На тај начин пратили су догађаје, често док су се одвијали.
Заправо, свој први научни рад о овом систему објавили су непосредно пре ерупције, 2025. године.
Бао је први пут привукао пажњу истраживача у фебруару 2023. године, када су уочили необичну променљиву звезду. Пре 2018. године, објекат је имао стабилан сјај. Међутим, посматрања телескопом ВИНТЕР (Истраживач пролазних појава широког инфрацрвеног поља), у септембру 2024. године, показала су да Бао не само што почиње да постаје сјајнији већ и да избацује прашину.
Када је Насин телескоп SPHEREks (Спектрофотометар за проучавање историје свемира, епохе рејонизације и леда) током редовног посматрања у јулу 2025. године случајно забележио како Бао брзо губи сјај у видљивом делу спектра, док истовремено постаје сјајнији у инфрацрвеном, истраживачи су схватили да је реч о необичној активности.
Опсерваторија „Цвики“ за откривање пролазних астрономских појава регистровала је ерупцију 17. октобра 2025. године, пратећи како звезде брзо постају сјајније и нагло се загревају.
У новембру 2025. године, тим је добио резултате брзих накнадних посматрања Насине сада пензионисане опсерваторије „Нил Герелс Свифт“ и телескопа „Џемини Норт“ Националне лабораторије за оптичко-инфрацрвену астрономију, који се налази на Хавајима.
Посматрања телескопом „Џејмс Веб“ обављена су 24. децембра 2025. године, у оквиру посебног програма директора Института за свемирски телескоп, који омогућава хитно коришћење телескопа за изузетно значајна научна открића.