Научници рангирали 258 врста паука по брзини, неки могу да нас претекну без проблема

Ако већ сматрате да су вам пауци довољно језиви, можда не би требало да наставите да читате текст. Нова студија анализирала је брзину трчања 258 различитих врста паука, а најбржи међу њима може без проблема да престигне човека који хода.

Истраживачи су користили лабораторијску поставку која је обухватала камеру и мрежни папир постављен на пластичну посуду или лим како би измерили којом брзином различите врсте паука претрчавају између две тачке.

Рекордер је паук ловац из Аустралије

На врху листе нашла се врста паука ловца из рода Heteropoda, пореклом из Квинсленда у Аустралији. Она је достигла брзину од скоро 3,6 метара у секунди, што је нешто више од осам миља на сат и знатно изнад просечне брзине људског трчања, која износи између четири и шест миља на сат.

Међутим, ова студија није била само тест брзине. Истраживачи су желели да утврде како еволуција и анатомија паука утичу на њихову способност трчања.

Другим речима, настојали су да открију које телесне особине и облици највише доприносе великој брзини.

„Снажне перформансе у трчању, након узимања у обзир и величине тела и заједничког порекла, биле су повезане са релативно дужим ногама и, у мањој мери, еколошком припадношћу, али не и са виткошћу ногу или преференцијом ка обрнутом у односу на усправно кретање“, пишу истраживачи у свом препринту, који још чека рецензију.

Флик-флак паук (марокански паук акробата) и даље држи званични рекорд

Иако званични светски рекорд за најбржег паука и даље држи марокански флик-флак паук (Cebrennus rechenbergi), његов препознатљив начин кретања није био обухваћен овим истраживањем.

Наиме, када се уплаши, ова врста се креће преврћући се попут колута, што технички није исто што и трчање, како је оно дефинисано у овој студији.

Просечна максимална брзина флик-флак паука износи 1,7 метара у секунди, што, према ауторима рада, показује колико је до сада било празнина у разумевању брзине паука и колико их ово истраживање попуњава.

Величина јесте важна, али не пресудна

Истраживачи су утврдили да су већи пауци, по правилу, бржи, мада постоје изузеци. Тако, на пример, мали наранџасти гоблин паук (Oonops pulcher) тежи око 30.000 пута мање од рекордера из рода Heteropoda, а ипак је само 18 пута спорији.

Овај налаз надовезује се на претходна истраживања која показују да најбрже животиње нису нужно ни најмање ни највеће. Најважнија су ограничења која величина тела и анатомија постављају пред мишићну снагу и производњу енергије.

„Гепард, рецимо, без проблема претрчи већину паса сличне величине“, рекао је стручњак за анатомију животиња Дејвид Лабонте са Империјал колеџа у Лондону за New Scientist и додао: „То је, наравно, зато што је његов начин живота учинио ову брзину корисном, али је она и даље диктирана физиком".

Истраживање је такође показало да су дуже ноге важније за брзину кретања него сама виткост ногу.

Најбржи су ловци који плен јуре по земљи

Након што су измерили или прикупили већ објављене податке о брзини кретања 258 врста паука, истраживачи су те резултате упоредили са филогенетским стаблом паука како би утврдили како су се брзине развијале кроз различите еволутивне линије.

Испоставило се да су пауци који активно лове плен на тлу најбржи у односу на своју величину, највероватније зато што велики део времена проводе у потери за пленом.

Истовремено, еволутивно млађе групе паука показале су највеће варијације у брзини.

„Макроеволуциони обрасци перформанси трчања стога одражавају не само варијације у величини тела, већ и морфологију ногу специфичну за величину, еколошку диференцијацију и филогенетску историју“, пишу истраживачи.

Најобухватнија анализа до сада

Ово је до сада најсвеобухватнија каталогизација брзине паука. Иако би код неких људи могла да изазове додатни опрез приликом сусрета са пауцима, она истовремено пружа важан увид у то како се физичке способности и генетска историја удружују у обликовању особина различитих врста.

Аутори истичу да је, „у доба у којем машинско учење и вештачка интелигенција доминирају истраживањима у свим наукама“, важно да експерименти и подаци из стварног света и даље остану приоритет.

„Само са таквим подацима при руци моћи ћемо на крају да постигнемо значајан напредак у нашем разумевању фактора који обликују локомоторне перформансе код паука, других зглавкара и животиња уопште“, закључују истраживачи.

Истраживање је објављено на платформи bioRxiv.