Тиха склоност ка левој страни: Научници открили зашто људи несвесно скрећу улево

Замислите да шетате пространим парком или се крећете кроз гужву на музичком фестивалу, без унапред дефинисане путање. Да ли бисте чешће скретали улево или удесно?

Управо је ово питање поставио међународни тим истраживача, након што је једна претходна студија о социјалном дистанцирању током пандемије ковида 19 неочекивано указала на то да се можда не крећемо тако насумично као што нам се чини.

У овом истраживању, научници су се усредсредили искључиво на скретања, анализирајући понашање људи различитих старосних група, из различитих култура и у различитим просторима. Открили су јасну пристрасност која је потврдила њихове раније неочекиване резултате: значајну склоност ка окретању у смеру супротном од казаљке на сату, односно улево. Са тим сазнањем, поставило се ново, још интригантније питање – зашто ова склоност уопште постоји?

Експерименти који искључују случајност

Да би искључили потенцијалне спољне утицаје, попут понашања других људи у маси, истраживање је спроведено у Шпанији и Јапану, две земље са различитим друштвеним и културним нормама, укључујући и страну којом се вози. Тестирања су обухватала и отворене и затворене просторе, као и кретање појединаца.

У једном од експеримената, 209 особа је замољено да хода слободно и самостално унутар шестоугаоног простора ограђеног столицама и столовима, чиме је елиминисана свака могућност утицаја гомиле. Упркос свим варијацијама, скромна, али статистички значајна склоност ка скретању улево остала је доследна.

„Ово је било потпуно неочекивано, јер инстинктивно замишљате да људи, када се крећу насумично, скрећу према својим тренутним потребама, без икаквог општег обрасца", објаснио је инжењер Клаудио Фелићани, који је у време студије био на Универзитету у Токију.

„Међутим, постојала је јасна, мерљива тенденција људи да, под једнаким условима, скрећу улево, а не удесно."

Биомеханичка асиметрија као могуће објашњење

Истраживачи су систематски тестирали и одбацили неколико могућих узрока. Утврђено је да пристрасност није повезана са доминантном руком или ногом, нити са полом испитаника.

Једини фактор који је показао благу варијацију била је старост: млађе особе су испољавале израженију склоност ка кретању у смеру супротном од казаљке на сату, мада студија није укључивала особе старије од средњих тридесетих.

Водећа хипотеза је да узрок лежи у некој врсти урођене биомеханичке или неуролошке асиметрије. Претпоставља се да десна хемисфера мозга, која је код већине људи доминантна за просторну оријентацију, може стварати благу предиспозицију за окретање улево.

Оно што се дешава је, по свему судећи, биолошке природе.

„Узрок вероватно не потиче од очију, јер смо покушали да људима прекријемо лево или десно око, а склоност је и даље била присутна", напомиње Фелићани. „Неки су нас питали да ли би то могли бити феномени великих размера попут Кориолисове силе или Земљиног магнетног поља, али то се чини мало вероватним с обзиром на оно што смо до сада успели да утврдимо."

Од олимпијских стаза до евакуационих путева

Иако се склоност ка скретању улево можда не чини као револуционарно научно откриће, оно има значајне импликације у различитим областима, од архитектонског дизајна до планирања у ванредним ситуацијама.

Места попут аеродрома, музеја, железничких станица, тржних центара и стадиона могу бити под утицајем суптилних преференција у кретању, нарочито када се формирају велике гужве. Узимајући у обзир ове налазе, руте за евакуацију могле би да се дизајнирају ефикасније.

Занимљива паралела може се повући са спортом. На првим модерним Олимпијским играма 1896. године трчало се у смеру казаљке на сату. Међутим, то је промењено 1913. године, јер је већина спортиста сматрала да је трчање у супротном смеру „природније".

„Постоје интересантне паралеле са одређеним спортовима", додаје Фелићани. „Нека такмичења у трчању и вожњи се увек, али необјашњиво, одвијају на стазама које иду у смеру супротном од казаљке на сату. Али то је тема за неку другу истрагу."

Наредни кораци у истраживању, чији су резултати објављени у часопису Nature Communications могли би укључивати испитивање да ли се ова тенденција задржава у старијој животној доби или код особа са потешкоћама у кретању.

Истраживачи такође предлажу употребу експеримената у виртуелној реалности, који би омогућили прецизнију контролу чулних надражаја. Тим је такође заинтересован да провери да ли пристрасност ка кретању у смеру казаљке на сату или супротно од њега постоји и код других животињских врста, мада је до сада само неколико студија, попут оне о мравима који истражују непозната гнезда, пронашло сличне обрасце.

„Наши резултати могу деловати као минорно, безначајно откриће, али у природи већина феномена повезаних са кретањем показује да се животиње углавном крећу без преферираног смера", закључује Фелићани. „Снажна пристрасност пронађена код људи указује на неку асиметрију на биомеханичком нивоу."