Последњи дан диносауруса – како је удар астероида променио свет

Замислите огромну женку тираносауруса рекса како корача кроз четинарску шуму, њушкајући ваздух.

Препознаје мирис лешине трицератопса којим се хранила претходног дана. Прилази, откида још неколико комада меса, али јој мирис постаје неподношљив.

Спушта се до језера да утоли жеђ. Мали крокодили и корњаче беже пред њом, али их једва примећује. Не слути да јој се приближава велика опасност.

У даљини се појављује блистава светлост која јури ка Земљи, праћена тихим пуцкетањем и слабим вибрацијама.

Тираносаурус има изузетно осетљив слух за ниске фреквенције, па га узнемиравају потреси које осећа у тлу.

Нелагодност траје само тренутак. У снажном бљеску, све нестаје. Свет у којем је живела заувек је промењен.

Ватрена кугла и заглушујући удар

Ова сцена одиграла се пре 66 милиона година, када је астероид пречника око десет километара ударио у подручје данашњег Мексичког залива.

Енергија ослобођена при удару била је еквивалентна снази десет милијарди атомских бомби. Данима пре судара, астероид је могао да се види као светла „звезда“ која се не помера – јер се кретао право ка Земљи.

У последњим секундама, животиње у близини доживеле би кратак светлосни и звучни спектакл. Прво би се појавила заслепљујућа ватрена кугла чија је светлост загревала тло и стварала ударне таласе.

Потом би уследио снажан звучни удар, јер се астероид кретао брже од звука. Међутим, пре него што би било које биће стигло да реагује – све би већ било готово.

Удар је покренуо процесе који су за само неколико секунди формирали огроман кратер.

Кинетичка енергија астероида тренутно се претворила у топлоту и сеизмичке таласе, стварајући удар који је истопио и испарио огромне количине стена, укључујући и сам астероид.

Температура у епицентру достигла је више од 9.000 степени Целзијуса.

Кратер дубљи од океана и велики цунами

Само двадесетак секунди након удара, привремени кратер Чиксулуб био је дубок најмање 30 километара – готово три пута дубљи од Маријанског рова – најдубље тачке на Земљи.

Ивице кратера уздизале су се више од 20 километара, што је знатно више од Монт Евереста.

Ова нестабилна структура трајала је мање од минута пре него што је почела да се урушава. Убрзо се центар кратера подигао, формирајући врх висине неколико километара, који се затим поново обрушио.

Свако ко би се нашао у близини био би тренутно уништен. Али и на удаљености од 2.000 километара смрт би стигла брзо, у виду топлотног зрачења и супсоничних ветрова.

Неколико минута након удара, ветрови су достигли снагу урагана пете категорије, равнајући све у радијусу од око 1.500 километара.

Температура атмосфере у региону порасла је на више од 200 степени Целзијуса, претварајући околину у ужарену пећ.

Пошто је астероид ударио у море, атмосфера је била испуњена прегрејаном паром, а померене стене и вода покренуле су мегацунами.

Први таласи, високи и до 100 метара, погодили су обале данашњег Мексичког залива, продирући дубоко у копно. Савремене симулације показују да су поједини таласи достизали и невероватну висину од 4,5 километара.

Најтеже последице тек су уследиле. У атмосферу је избачено око 2.000 гигатона фине прашине – материјала једанаест пута тежег од Монт Евереста.

У року од сат времена облак прашине и чађи обавио је целу планету и блокирао сунчеву светлост. Почела је глобална зима.

Фотосинтеза је готово у потпуности престала, а трајала је обустављена скоро две године. Температуре су пале за око 15 степени Целзијуса.

Сумпор из погођених стена изазвао је киселе кише, чија је киселост била слична оној у акумулатору.

Океани су постали киселији, уништавајући морске екосистеме. Живот на Земљи суочио се са глађу, хладноћом и тешким условима преживљавања.

Откриће које је променило науку

Докази о овом догађају појавили су се 1980. године, када је тим научника, предвођен нобеловцем Луисом Алварезом, објавио рад о танком слоју глине широм света са изузетно високом концентрацијом иридијума – метала ретког на Земљи, али честог у астероидима.

Хипотеза о удару потврђена је 1991. године открићем закопаног кратера Чиксулуб на полуострву Јукатан.

Изумирање на крају периода креде уништило је око 75 одсто свих врста, укључујући све не-летeће диносаурусе.

Међутим, та катастрофа отворила је пут развоју сисара, који су након тога преузели доминантну улогу на планети.

Иако је астероид пре 66 милиона година изазвао глобалну зиму, његова прича носи и поруку за данашње време.

Последице удара – нагло захлађење и закисељавање океана – подсећају на климатске промене које данас изазива људска активност. Без тог удара, сисари, па ни примати, можда никада не би добили своју прилику.