Потврђено да Србијом трчкара нова врста инсекта: велики љубичасти трчуљак уочен крај Нишаве

Аутори рада су др Никола Весовић, виши научни сарадник, др Срећко Ћурчић, редовни професор и др Катарина Стојановић, доцент, сви из Института за зоологију Универзитета у Београду – Биолошког факултета, као и др Борис Новаковић из Агенције за заштиту животне средине Министарства заштите животне средине Републике Србије. Сакупљена је свега једна одрасла јединка ове изузетно атрактивне врсте у јесен 2015. године на левој обали реке Нишаве, код села Градиње код Димитровграда, свега 1,5 км од бугарске границе, што указује на то да је врста присутна у Србији више од једне деценије.

Током рутинског годишњег мониторинга квалитета воде Нишаве код Димитровграда, др Борис Новаковић приметио је на своје велико изненађење једног мужјака „великог љубичастог трчуљка” у приобалној вегетацији на ивици реке, близу воде, а потом га је и сакупио.

Упркос бројним циљаним напорима током протекле деценије, укључујући ручну претрагу и постављање клопки у долини Нишаве од Димитровграда до Пирота, аутори научног рада нису успели да сакупе додатне примерке ове врсте, што говори у прилог томе да се врста за сада може сматрати ретком у Србији.

„Велики љубичасти трчуљак” припада роду Carabus, који представља један од врстама најбогатијих родова тврдокрилаца и инсеката уопште, са скоро 1.000 препознатих врста. Само на Балкану су познате 44 врсте из овог рода, од којих је скоро једна петина ендемична. Подрод Procerus, коме припада C. scabrosus, представља јасно дефинисану групу крупних, нелетећих и робустних врста, које карактеришу дуге, закривљене мандибуле, дворежњевита горња усна, грубо наборана леђна површина главе и вратног штита и квргаста покрилца, што их чини посебно визуелно препознатљивим међу трчуљцима.

Група најкрупнијих европских тврдокрилаца

Подрод обухвата пет врста и већи број подврста распрострањених од Италије на западу до Ирана на истоку, често са веома локализованим распрострањењем. У Србији је до сада била забележена само једна врста овог подрода – Carabus gigas („џиновски или гигантски трчуљак”). Код нас је широко распрострањена, од Фрушке горе на северу до шумовитих подручја широм остатка земље, а најчешће насељава листопадне шуме на већим надморским висинама.

Са дужином тела одраслих јединки већом од 50 милиметара, C. scabrosus спада међу најкрупније европске тврдокрилце и инсекте. Врсту карактеришу испупчена, грубо квргаста покрилца и металноплав или љубичаст одсјај површине тела, за разлику од „џиновског трчуљка”, који је потпуно црн.

Глава и мандибуле су издужени и служе за увлачење у љуштуру копнених пужева, јер су и одрасле јединке и ларве малакофагне, односно хране се пужевима. У поређењу са „џиновским трчуљком”, „велики љубичасти трчуљак” поседује и нешто мање испупчена покрилца, а разликује се од њега и по облику вратног штита и едеагуса (копулаторног органа мужјака).

Осим на Балкану, C. scabrosus живи и у Малој Азији, на Кавказу и северној обали Црног мора, укључујући Крим. Врста се превасходно јавља у листопадним шумама (посебно буковим и храстовим) са дубоким слојем стеље, на каменитим падинама планина, обично од низија до приближно 1.500 метара надморске висине.

Две подврсте „великог љубичастог трчуљка” се јављају на подручју Балкана: Carabus scabrosus bureschianus („Бурешов велики љубичасти трчуљак”) – насељава јужне Родопе североисточне Грчке и централне и западне Родопе јужне Бугарске; и C. scabrosus scabrosus („велики љубичасти трчуљак” у ужем смислу) – јавља се у јужно-централној Бугарској око Старе Загоре, источним Родопима јужне Бугарске и на планини Странджа у југоисточној Бугарској и европском делу Турске.

Иако облик едеагуса „српског” примерка није идентичан облику код блиских подврста, аутори рада су га ипак сврстали у подврсту C. scabrosus bureschianus, уз напомену да су потребни додатни примерци, посебно мужјаци, да би се проценила његова морфолошка варијабилност и потврдио његов дефинитивни таксономски статус.

Присуство C. scabrosus у југоисточној Србији указује на постојање одговарајућих микростаништа и адекватних извора хране за одржавање популације овог крупног предаторског тврдокрилца. У околини локалитета где је „велики љубичасти трчуљак” пронађен забележен је и копнени пуж Helix lucorum („шумски или турски пуж”), којим се трчуљак највероватније храни.

Аутори у раду разматрају и могуће путеве доласка ове врсте трчуљка у Србију. Главну дилему је представљало питање како је врста уопште доспела у Србију, с обзиром на то да су најближи познати локалитети C. scabrosus удаљени готово 200 километара источно од Димитровграда, на територији Бугарске.

Интрига о миграцији

Посебно је интригантно како је прешла тако значајну удаљеност имајући у виду да нема способност летења и да је искључиво везана за тло, а поставља се и питање да ли је уопште мигрирала. Након детаљних разматрања, три потенцијална сценарија могу да појасне појаву ове врсте код нас: природно ширење њеног ареала према западу; случајни антропогени транспорт; и постојање аутохтоне локалне популације у пограничном подручју са Бугарском.

Доступност плена и погодна клима вероватно су олакшали успостављање популације C. Scabrosus у Србији. На питање који сценарио се десио у случају појаве „великог љубичастог трчуљка” у Србији даће дефинитиван одговор нова истраживања у пограничном подручју Србије и Бугарске и евентуални нови налази ове врсте, који би попунили празнине у досадашњем распрострањењу ове врсте.

Ово откриће представља важан допринос познавању фауне инсеката Србије и региона и указује на значајно проширење познатог ареала врсте ка западу, која је до сада на Балкану била бележена једино у Бугарској, Грчкој и Турској. Иако налаз C. scabrosus из 2015. године представља најранији потврђени доказ о постојању ове врсте у Србији, накнадна запажања на платформама за грађанску науку (налаз из Димитровграда 2018. године и налаз из Пирота 2020. године) указују на то да је ова врста већ шире распрострањена у југоисточној Србији. С обзиром на географски положај наведених локалитета и датуме евидентирања врсте, ови налази подржавају сценарио постепеног ширења ареала врсте ка западу.

На крају, као закључак, аутори наглашавају потребу за даљим теренским истраживањима ради процене стања популације ове врсте у Србији и разматрања њене заштите у оквиру националне легислативе.