Да ли Сунце дрма Земљу – соларне бакље као покретачи земљотреса

Када се соларна бакља усмери ка нашој планети, може суптилно да прерасподели наелектрисане честице у Земљиној јоносфери, области горње атмосфере испуњеној наелектрисаним гасом. У новој студији истраживачи наводе да те промене могу благо изменити електричне силе унутар Земљине коре и утицати на стабилност раседа на којима долази до земљотреса.

Ако би се ово испоставило као тачно, тиме би се успоставила директна веза између земљотреса на нашој планети и услова у свемиру, на начин који научници тренутно не узимају у обзир.

Међутим, други истраживачи упозоравају да је модел коришћен у студији, објављеној у часопису International Journal of Plasma Environmental Science and Techology, превише поједностављен и да би геолошки процеси у стварним условима могли готово потпуно да ублаже тај ефекат.

Планетарно електрично коло

Наша планета је прожета природно генерисаном електричном енергијом. Посебно су пукотине у Земљиној кори под великим притиском испуњене џеповима воде која је толико врела и под таквим притиском да није ни течност ни гас. Ова течност обилује наелектрисаним јонима, што значи да се пукотине понашају попут кондензатора, складиштећи електричну енергију.

Те пукотине у кори, односно раседи, такође су кључне области у којима настају земљотреси, јер означавају места судара и померања тектонских плоча, где се нагомилава механичка енергија која може довести до потреса.

У новој студији истраживачи су направили модел у коме су Земљину кору и јоносферу – наелектрисани слој на око 402 километра изнад Земље – третирали као два краја огромне, „пропусне“ батерије.

Затим су „кондензатор“ у кори повезали са јоносферским електричним пољем.

Помоћу модела су предвидели да, када наелектрисане честице из соларне бакље погоде Земљу, оне померају електроне у јоносфери надоле, концентришући их на нижим висинама и формирајући слој негативног наелектрисања. То наелектрисање потом повећава електростатичку силу која делује на наелектрисања у Земљиној кори, изазивајући промене притиска. Истраживачи тврде да су те промене притиска упоредиве са другим силама које утичу на стабилност раседа, попут гравитације или плиме и осеке.

У суштини, повећање електростатичке силе у кори доводи до већег притиска на околне стене, што може подстаћи расед да се покрене и изазове земљотрес.

Тешко проверљиво

Истраживачи наводе да земљотрес на полуострву Ното у Јапану 2024. године подржава налазе њиховог модела, јер се поклопио са снажном активношћу соларних бакљи. Међутим, у пракси је веома тешко потврдити везу између коре и јоносфере.

Амерички геолошки завод (УСГС) већ дуго наглашава да земљотреси не прате Сунчев 11-годишњи циклус на јасан и поновљив начин.

Постоји и проблем случајности. Соларне бакље и земљотреси су релативно чести, па ће се понекад временски поклопити чак и ако међусобно не утичу једни на друге.

Други истраживачи истичу да модел из студије не одражава пуну сложеност Земљине коре.

„Предложени модел је у великој мери поједностављен“, рекао је геофизичар Виктор Новиков из Руске академије наука, који није учествовао у истраживању. Он је додао да аутори нису у потпуности узели у обзир отпорност многих слојева стена на провођење електричне енергије, што би могло ослабити електрично поље пре него што оно допринесе настанку земљотреса.

„Посматрани резултати не подржавају предложену идеју“, навео је Новиков за Лајв сајенс.

Упркос томе, истраживачи настављају да трагају за могућом везом између свемирског времена и тектонике плоча, ма колико она била суптилна.

За сада се студија може посматрати као предлог могућег механизма који би се могао тестирати бољим мерењима и дубљом анализом, наводе аутори.

Да ли Сунце заиста може поуздано да „уздрма“ Земљине раседе остаје отворено питање и подсећање на основно научно правило – корелација није исто што и узрочност.