Књиговесци у служби Холокауста – бројање крвних зрнаца и утврђивање „расне чистоће“ кроз црквене књиге

Током 30-их и 40-их година широм Европе је спровођен програм у којем су рестауратори поправљали и чистили историјске црквене и грађанске записе, чинећи их читљивим како би нацисти могли да открију особе јеврејског порекла.

Др Морвена Блует, историчарка, конзерваторка и придружена чланица Вустер колеџа Универзитета у Оксфорду, пронашла је нацистичка писма и други материјал који показује улогу великог броја стручњака у рестаурацији регистара рођења, преобраћења, крштења и венчања ради утврђивања наследног „расног“ статуса.

У различитим јавним институцијама, укључујући немачке савезне архиве у Берлину, пронашла је документе који показују саучесништво ових конзерватора, рестауратора и хемичара за папир, који су своје вештине користили у Немачкој и у окупираним земљама.

„Они су стварали обједињену евиденцију о томе ко би потенцијално могао бити убијен – неку врсту листе за одстрел, заправо. Ишли су и даље од онога што се од њих тражило како би спровели ‘расну’ регистрацију становништва“, рекла је Блуетова.

Шест милиона Јевреја убијено је у Холокаусту.

Иако је било познато да постоји потреба да се докаже порекло, она је „истраживала конкретне техничке начине на које је то постигнуто кроз чишћење докумената“.

„У архивама сам пронашла званична документа о ангажовању књиговезаца, као и писма између различитих службеника у којима се говори о чишћењу докумената, у нади да ће ти записи представљати ‘расну чистоћу’“, додала је историчарка.

Сачувани административни записи показују да је до 1940. године међу регрутованима био и мајстор књиговезац Франц Краузе из Нисе, града који се данас налази у југозападној Пољској.

У једном документу, нацистички званичник је написао: „Немачке црквене књиге, које обухватају и најмање место и свако мало сеоско имање у својој чврсто повезаној маси од више од сто хиљада томова, далеко су најважнији извор за историју немачког становништва, доказ порекла и генеалогију.“

Рукописи стари неколико векова били су нечитљиви јер су постали крхки, прљави и захваћени буђи.

Упркос њиховом потенцијалном значају као историјских докумената, рестауратори су користили „прилично деструктивне поступке. Нису обезбеђивали заштиту историјских предмета, већ су их чинили читљивим. Није им заиста било важно шта су ти предмети“, рекла је Блует.

Примера ради, странице рукописа биле су натапане глицерином како би записи постали читљиви, иако то није било у складу са тадашњом прихваћеном конзерваторском праксом.

„Физичко утрљавање глицерина могло је да доведе до цепања већ оштећеног папира, као и до омекшавања папирних влакана њиховим бубрењем. Такође сам пронашла промотивни материјал техничких компанија које су производиле материјал за ламинирање коришћен за очување веома крхких страница како би постале читљивије“, рекла је Блуетова.

Раније је радила као конзерватор слика у Националној галерији у Лондону, а наишла је на овај материјал истражујући организације за културно наслеђе основане под нацистичким режимом.

„Пронашла сам сав тај материјал и нисам разумела зашто говоре о књиговезачком раду и чишћењу црквених докумената. То ме је навело да даље истражим о каквом је програму реч и како је повезан са доказивањем аријевског порекла“, објаснила је историчарка.

Њено истраживање представљено је у њеној новој књизи Рестаурација уметности под нацистичким режимом, коју је овог месеца објавио "Palgrave Macmillan".

„Својим радом рестауратори су били саучесници нацистичког режима и помагали у извршењу злочина. Њихове награде биле су велике, али је њихов углед углавном остао неокаљан“, пише Блуетова у књизи.

Мајкл Дејли, директор организације "ArtWatch UK" која надгледа рестаурацију уметнина, рекао је да истраживање открива „шокантну злоупотребу вештина“. „Колико се моћи стиче у рукама оних који контролишу изглед ствари – било на добро или на зло“, додао је Дејли.