Моћне соларне олује можда помажу да живот почне на другим световима

„Највише нас је инспирисала стара мистерија — како је бурна активност младог Сунца утицала на настанак живота на раној Земљи," каже јапански астроном Коске Намеката. И управо је та мистерија добила један од својих најзанимљивијих одговора до сада.

Први пут у историји, научници су успели да у потпуности посматрају ерупцију короналне масе на другој звезди. Тај призор није био само спектакуларан — он је показао да ове насилне експлозије на младим звездама могу имати довољно снаге да покрену хемијске процесе који би, у правим условима, могли довести до настанка живота.

Космички тинејџери: младе звезде пуне енергије

Младе звезде су, у суштини, космички тинејџери — непредвидиве, бурне и пуне енергије. Наше Сунце није било ништа мирније у својој младости. Модели звездане физике показују да је пре више од четири милијарде година редовно избацивало снажне соларне олује и ерупције, много јаче него данас. Управо те експлозије могле су да утичу на атмосферу младе Земље, можда чак и да покрену прве хемијске реакције које су водиле ка животу. Али до сада, нико није „ухватио" младу звезду на делу — све док се погледи нису усмерили ка ЕК Драконис.

Ова звезда, удаљена око 112 светлосних година у сазвежђу Змаја, сматра се једним од најбољих примера „младог Сунца". Стара је између 50 и 125 милиона година, има скоро исту масу и температуру као наше Сунце, и управо зато представља савршену лабораторију за проучавање бурне звездане младости.

Намеката и међународни тим астронома из Јапана, Кореје и Сједињених Држава удружили су снаге и инструменте. У посматрању су учествовали Хаблов свемирски телескоп, Насина мисија TESS, као и неколико наземних телескопа. Док је Хабл посматрао звезду у ултраљубичастом светлу, TESS је бележио промене у сјају, а телескопи на Земљи пратили су хладнију плазму у водониковој алфа линији.

Космички спектакл: ерупција која је одушевила астрономе

Резултат је био прави космички спектакл. Научници су забележили огроман облак вреле плазме температуре од око 100.000 степени целзијуса, који је са површине звезде буквално експлодирао у свемир брзином од 300 до 550 километара у секунди.

Неколико минута касније, појавио се и „спорији талас" — облак хладнијег гаса, температуре око 10.000 степени, који се кретао спорије 70-ак километара у секунди. Два таласа плазме, један ужарен и брз, други хладнији и спорији, били су делови исте ерупције короналне масе — као два откуцаја истог звезданог срца.

Искра живота у звезданим олујама

Оно што је овај догађај учинило посебним јесте количина енергије коју је звезда ослободила. Тај врели део ерупције био је прави енергетски џин. Према речима истраживача, ако би се овакве ерупције дешавале редовно, оне би имале снажан утицај на атмосферу сваке оближње планете. Могле би да покрену хемијске реакције које стварају гасове стаклене баште, загревајући планету и омогућавајући опстанак течне воде. Истовремено, ови блескови би разбијали постојеће молекуле и омогућавали им да се поново спајају у сложена органска једињења — потенцијалне градивне блокове живота.

Другим речима, оно што данас видимо као разорну соларну олују можда је некада било искра живота.

Иако за сада није пронађена ниједна планета која кружи око ЕК Драконис, звезда има вероватно пратећег црвеног патуљка. А ако тамо постоји неки свет, ове космичке експлозије могле би да обликују његову атмосферу — баш као што су, можда, некада обликовале нашу.

Ово запажање пружа редак увид у то како звезде могу утицати на настанак живота у свемиру. Управо тако је, пре 4,5 милијарди година, наше Сунце можда „запалило" прве варнице које су водиле ка животу на Земљи.