Нова студија: Еволуција се заиста понавља

Нова студија о штапићастим инсектима (познати по мимикрији односно опонашању околине) указује да се еволуција понекад може поновити на предвидљив начин, што би могло помоћи нашем разумевању како се организми могу променити као одговор на притиске селекције.

Патрик Носил, еволуциони биолог из Француског Националног центра за научна истраживања, и његове колеге, проучавали су обрасце прилагођавања код штапићастих инсеката, првенствено из подреда timema cristinae.

Са подацима из 30 година спровођених теренских студија на 10 одвојених локација, открили су да је понављање кључни део еволуције штапићастих инсеката.

Још од деведесетих година прошлог века, Носил и његове колеге су хватали инсекте који не лете уз путеве у планинама у близини Санта Барбаре у Калифорнији и истраживали њихову способност прилагођавања.

Три различите варијанте t. cristinae се камуфлирају, било оне са белим пругама или обичном зеленом бојом која одговара њиховим омиљеним биљкама домаћинима, или ређом, тамнијом нијансом.

Штапићасти инсекти полажу јаја само једном годишње, тако да су сваке године у истраживању представљале нову генерацију.

Тако је, са више од 32.000 инсеката умрежених и каталогизираних, тим могао да раздвоји трендове – откривши да у свих 10 географски одвојених популација, бројност зелених и пругастих инсеката кружи из године у годину на предвидљив начин.

Ако су пруге једне године бивале мање заступљене, следеће године су биле чешће и обрнуто. Међутим, удео инсеката тамних тонова, који се стапају са шумским тлом, остао је прилично низак и стабилан током времена.

Такви налази подсећају на претходне студије у којима научници покушавају да схвате зашто еволуција наставља да ствара (или не ствара) ракове, са њиховим издржљивим оклопима и огромним клештима.

Истраживања су такође показала да други организми, као што је риба кољушка, имају сличну тенденцију да развијају исте особине изнова и изнова.

Међутим, већина тих налаза је из студија које се односе на једну или неколико популација, или из података кратких лабораторијских експеримената који нису довољно дуги и свеобухватни да обухвате појаву генетских мутација које би могле довести до корисних особина.

Ова нова студија враћа се на деценијама стара питања детерминизма и случајности у историји живота на Земљи, али би могла имати и будуће импликације.

Научници који нису укључени у рад сматрају да би разумевање да еволуција понекад функционише на предвидљиве начине могло помоћи истраживачима да предвиде како се организми мењају и тако управљају популацијама.

Али пошто су Носил и колеге посматрали само t. cristinae и њене сроднике, могу само да нагађају како се резултати могу разликовати у другим таксонима или да ли је еволуција на сличан начин предвидљива и у другим деловима животињског царства и биљног света.

Чини се да сада постоји доста примера, од мољаца и лептира до риба, зеба, оваца и јелена, врста које прате предвидљиве еволуционе путеве, враћајући се добро тестираним особинама које им помажу да преживе.

Студија је објављена у часопису Science Advances.