Сузе радоснице – како наука објашњава овај емоционални парадокс

Сузе радоснице делују контрадикторно, али пружају фасцинантан увид у то како људски мозак подноси интензивне емоције.

Плач је сложен биолошки одговор на емоционално преоптерећење – и не прави разлику између добрих и лоших осећања. Било да су изазване тугом или усхићењем, сузе су често резултат покушаја нашег мозга да обради више него што може да поднесе у том тренутку, објашњава др Мишел Спир, професорка анатомије на Универзитету Бристол.

И позитивне и негативне емоције активирају лимбички систем, део мозга који је укључен у обраду осећања и памћења. Унутар овог система, амигдала – група неурона у облику бадема – делује као емоционално звоно за узбуну, детектује узбуђење и сигнализира телу да реагује.
Када је јако стимулисана, амигдала активира друге области мозга, укључујући хипоталамус, који контролише невољне физичке функције попут откуцаја срца, дисања и производње суза.

Још једна кључна структура је предњи цингулаторни кортекс, који игра улогу у регулацији емоција, доношењу одлука и емпатији. Помаже у координацији реакције мозга на емоционалне сукобе, као што је истовремено доживљавање радости и туге. Ови преклапајући путеви објашњавају зашто изненадни талас среће и даље може изазвати реакцију која се обично повезује са патњом.

Научници верују да је плакање због среће облик емоционалне хомеостазе: начин да се вратимо у равнотежу након емоционалног узбуђења. Плакање активира парасимпатички нервни систем, који успорава рад срца и опушта тело након налета адреналина услед интензивних емоција. Другим речима, сузе нам помажу да се смиримо.

Ова идеја „ресетовања“ није јединствена за срећу. Плакање као одговор на стрес или трауму служи сличној сврси. Оно што је запањујуће код суза радосница јесте то како сведоче о напору тела да уравнотежи супротстављене силе: олакшање након страха, захвалност након тешкоћа, понос након борбе.

Сузе среће

Такозване сузе радоснице ретко су само то. Често настају из мешавине емоција. На пример, родитељ који гледа како му дете дипломира може бити поносан, носталгичан и помало меланхоличан у исто време. Дуго очекивани поновни сусрет може изазвати радост и бол због дуге раздвојености.

Психолози ово називају амбивалентним одговором – емоционалним стањем које садржи и позитивне и негативне елементе.
Ове емоционалне мешавине ангажују и системе памћења, посебно хипокампус, који обрађује и враћа личну историју. Зато радостан тренутак може неочекивано довести до кнедле у грлу – активира сећања на претходни губитак, борбу или чежњу.

Занимљиво је да су људи једине животиње за које се зна да лију емоционалне сузе. Док многи сисари производе рефлексне сузе да би подмазали око, само људи плачу као одговор на емоције. Ово се вероватно развило као облик невербалне комуникације, посебно у раним друштвеним групама.

Сузе сигнализирају рањивост, аутентичност и емоционалну дубину. Плакање током радосних тренутака показује другима да се догодило нешто дубоко значајно.

На овај начин, плач од среће може ојачати друштвене везе, подстаћи емпатију и створити заједничке тренутке катарзе. Истраживања су чак показала да су људи склонији да понуде помоћ некоме ко плаче, без обзира на то да ли су сузе извазане због туге или радости.

Па зашто плачемо када смо срећни?

Зато што срећа није једноставна емоција. Често је испреплетена са сећањем, олакшањем, страхопоштовањем и самом тежином значења. Сузе су начин на који мозак обрађује ову сложеност, обележава тренутак који је важан, чак и када је радостан. Далеко од тога да су контрадикција, сузе радосноце нас подсећају да је емоционални живот богат, неуредан и пре свега дубоко људски, закључује проф. Спир.