Руком писани Бајагини стихови сабрани у ексклузивној монографији „Песме“

Написали сте много више од 160 песама, колико их је одабрано за књигу, ту су и оне писане руком које се разликују од коначних верзија, како сте их бирали?

– Скоро све песме које сам написао су у књизи, можда пар неких нисам ставио, и оне нису ни познате. али жеља ми је била да на једном месту имам све песме које сам написао и тако смо дошли до тога да урадимо ову монографију која се зове Песме, а монографија је зато што има поред песама пуно добрих фотографија.

Намерно сам ставио пар песама што сам нашао из старих свезака где сам руком писао, па се ту види и оно кад је нека реч представљена више пута, па је нађена нека друга. Чак рецимо, за песму Зажмури сам открио да има једна строфа више коју нисмо снимили, мада није ми жао што је нисмо снимили. Али ето, биће интересантно за људе да виде.

Четрдесет година сјајне каријере представљено је и фотографијама сјајних аутора – Горанке Матић, Небојше Бабића, Љубице Микаче. Да ли Вас је нека од фотографија изненадила?

– Многе фотографије су ме изненадиле зато што нисмо толико користили ове фотографије које можете да нађете на интернету, којих има пуно, него смо заиста користили фотографије из моје архиве, из архиве Саше Локнера, из архиве осталих чланова и садашњих и бивших.

За неке фотке нисмо знали ко је аутор, ту смо написали да се ради о фоткама из приватне архиве и наравно, позивамо све фотографе који препознају своју фотографију да их потпишемо у следећем издању.

Музичари нерадо објављају демо снимке, ту се виде и неки пропусти. Ви сте смело показали тај процес стварања песама, па како се оне мењају од почетне идеје?

– Мењају се доста, неке песме не, а неке песме с којима се мучите мало више, наравно да имају и више верзија. Ја једноставно навикао сам тако да пишем хемијском оловком на папиру и онда кад направим грешку, једино могу да прецртам. Али мислим да то све интересантно изгледа, јер негде док размишљам која би реч била баш нарочито добра, цртам неке шаре, цртеже и тако. Тако да ето и ту неку страну стварања људи могу да виде у овој књизи.

Поезија Боба Дилана и Ленарда Коена вреднована је у свету као висока уметност. Ви сте код нас на 38. Међународном фестивалу поезије Српско перо добили награду „Златни Орфеј“ за свевремени печат и трајни допринос српској културној баштини и сцени. Да ли себе доживљавате као писца?

– Не, не, као писца, себе нисам доживљавао ни као песника док нисам добио ту награду, јер практично ја сам један од ретких који нису баш наши познати песници који су добили. ту награду и стварно ми је драго због те награде.

И онда, то је био један од разлога да скупим све песме на једно место и да их објавим.

У уводним текстовима музички критичари Пеца Поповић и Бојан Мушћет представили су вас као једног од најважнијих музичара Балкана. Како су вам планови? Да ли даље пишете руком?

– Да, и даље пишем руком. И правим неке песме. Чека нас летња сезона концерата.

Прошле године смо били баш активни. Поводом 40 година постојања свирали смо преко 40 концерата, што је баш доста, с обзиром на то да то покрива цео регион и неке земље у иностранству. Преко лета ћемо да свирамо, а успут правим неке песме, па кад се укаже прилика снимићемо и нешто ново.