Књига Јованке Ађанчић "Игра и песма као начин живота", представљена у Грачаници

Овом запажању, Вера Обрадовић Љубинковић, кореографкиња и професорка на Факултету уметности у Косовској Митровици додаје и следеће: “Оно што је занимљиво, нема књига песама о игри. Барем их ја нисам нашла, а поготово нисам видела да је то нека жена написала. Значи, са тог феноменолошког аспекта, ми овде можемо да уочимо и родни аспект, жена која пише о игри и која пише песме о игри”.

Јованка Ађанчић, дугогодишња је играчица и солисткиња, а данас асистенткиња и педагог народне игре Ансамбла „Венац“. Књигу песама „Игра и песма као начин живота“, промовисала је у Грачаници, у галерији Дома културе.

Професорка Обрадовић Љубинковић додаје да је Le Conseil International de la Danse CID (Међународни савет за плес) у Паризу објавио књигу песама о игри, али да садржи све стране али ниједног нашег аутора, сматрајући да би било корисно да им се достави књига Јованке Ађанчић, И оствариво да у неком следећем издању, уврсте макар једну њену песму.

Збирка представља својеврсно сведочанство о животном и уметничком путу ауторке, која је дугогодишње искуство у свету фолклора преточила у дело испуњено емоцијама, сећањима и стиховима. Јованка Ађанчић је већи део живота посветила игри, песми и очувању народне традиције.

“Сходно њеној природи, скромно, а опет отмено и достојанствено, потпуно несвесно оставила је печат модерне, а опет оне архаичне жене Косова и Метохије. Њена поезија је више проза сложена у кратке стихове. Без строго поштоване форме. Несвесно је поставила стандарде једне културе, традиције и обичајних вредности које су основни стубови успешног и срећног друштва, постављени на темељима пожртвованих, брачних и породичних вредности”, рекла је на промоцији Бранкица Костић, директорка Народне библиотеке у Грачаници.

Истиче да садржај песама Јованке Ађанчић представља породични завет и њену оставштину за будућност, кроз песме: Од љубави саткана, Први кораци, Три дуката љубави.

“Ту нам позитивистички исповеда осећај припадности породици, вери, традицији, љубави, браку, Косову и Метохији, Србији. И тако нам стихом говори да богатство твори рукама, осмехом, кораком и да су богатство баштина, љубав и та три цвета љубави. Аманет оставља и пореди са Библијом – да трају, да сведоче, да се не забораве”, износи Костићева о ауторки.

Јованка Ађанчић говори о Приштини, Грачаници, Пећи, Дечанима, рекама на Косову и Метохији - Ситници, Белом Дриму, Ибру и Биначкој Морави.

“Уводи у круг наслеђене, неговане и чисте љубави Шару, Проклетије и све закопчава златном, филигранском, тајанственом љубављу Призрена и призренском Бистрицом. Успешно је сачувала и архаичне речи, попут: трвеља, јелече, чаршија, реске, чакшири и других”, подвукла је  Бранкица Костић.

За Јованку Ађанчић уметност потиче из вредности наслеђених из породице и културног окружења у коме је расла и стасала.

“За мене, уметност је кад нас неко створи, па нам да живот, па се труди да будемо што здравији, да не будемо жедни, гладни, да не будемо голи и боси, да нас и школују, па се труде да будемо добри људи, а још лепше ако успемо И постигнемо нешто у животу”, исповедила се кратко Јованка Ађанчић публици у Грачаници.