„Глума је доминантна. Ја сам само њен поданик и паж", Добричин прстен уручен Богдану Диклићу

Награда се додељује истакнутим глумцима за целокупно глумачко остварење, за животно дело. Овога пута – уметнику који је аутентичним сценским искораком, током дуге и плодне каријере оставио снажан печат у уметности. Богдан Диклић је 37. лауреат овог највишег глумачког признања у земљи.

У конкуренцији за Награду било је 10 реномираних глумица и глумаца: осим добитника, номиновани су и Љиљана Благојевић, Емина Елор, Драган Мићановић, Данијела Нела Михаиловић, Тихомир Станић, Љиљана Стјепановић, Саша Торлаковић, Светозар Цветковић и Зоран Цвијановић.

Трочлани Жири радио је у саставу: Мирјана Карановић, председница Жирија, Анита Манчић и Борис Исаковић и донео једногласну одлуку, а подршку додели Награде за 2024. годину дало је Министарство културе Републике Србије.

„Јако лепа свечаност посвећена њеном величанству глуми, никако појединцу. Глума је доминантна. Ја сам само њен поданик и паж", поручио је Диклић примајући награду, поздрављен овацијама испуњеног ЈДП-а.

Претходни лауреат „Добричиног прстена", Анита Манчић је уручила награду и прочитала образложење жирија у коме се каже, између осталог, да је Диклић глумац чија је игра обликовала и обогатила позориште и филм током протеклих деценија.

Жири је оценио да је Диклићево присуство на сцени и пред камером увек било потпуно, и да је „градио ликове изнутра са снагом истине која се не да имитирати".

Манчићева је лично оценила, између осталог, да „његова игра никад није била демонстрација умећа, него доказ постојања", као и да је Диклић „глумац чудне смирености, без потребе да се доказује, без буке".

Председник УДУС-а Павле Пекић је истакао да се овим признањем Диклић „придружује плејади највећих глумаца ове земље".

Присутни су могли видети одломке и фотографије бројних Диклићевих улога у представама, серијама и филмовима, попут Професионалца, Маратонци трче почасни круг, Грлом у јагоде, Караула и Национална класа.

Међу обраћањима бројних колега и сарадника лауреата, глумац Бранислав Трифуновић је оценио да Диклић никад није направио лошу улогу, и да „за њега глума није занимање већ живот".

Трифуновић се захвалио Диклићу, између осталог, што је од њега научио пуно о животу, што је „избио његову надобудност и што га је пустио у свој свет”.

Диклић се присетио како је „имао хаварију" 2009. године када се био срушио иза кулисе током представе, и како га је потом Трифуновић посетио у болници доневши му „Стеријину награду".

„Мене реанимирали, нисам ни завршио представу. Отварам ваљак, пише: 'Стеријина награда за изузетно залагање иза сцене'", присетио се Диклић, изазвавши смех присутних.

У видео-поруци, Никола Ђуричко је истакао да је са Диклићем пуно радио на телевизији, филму и у позоришту, подсетивши на представе Смешна страна музике, након које је заслужио ожиљак на носу од Диклићеве чинеле, Београдска трилогија и Оксиморон.

Глумица Весна Тривалић је рекла да је „Дик трагач, маштар који иде у велике дубине и тајна места лика, које сам ствара".

Тривалићева је додала да је Диклић поуздан, искрен, инспиративан, скроман, нежан, вредан, шармантан и да „разгори простор и људе у њему, а највише партнере".

Глумица Јелисавета Сека Саблић је оценила да „велики глумац добија највећу награду за глуму".

„Велика сам обожаватељка глуме и Диклића. Као глумица сам увек желела да будем са њим у неком пројекту, али на исти начин сам била публика Диклића са радошћу", рекла је Саблићева.

Према њеним речима, Диклић је „са својим огромним глумачким талентом осветљавао своје ликове, непредвидљиво и оригинално, и чинио их је уверљивим".

На дан стогодишњице рођења великана српског глумишта Добрице Милутиновића 1980, награду „Прстен Добрице Милутиновића“ установили су Музеј позоришне уметности Србије и Удружење драмских уметника Србије. Награда се састоји од златног прстена, дипломе и монографије о добитнику.

Глумом аматерски почео да се бави још у родном Бјеловару

У родном Бјеловару, где је завршио основну и средњу школу, Диклић је аматерски почео да се бави глумом, а 1972. године уписује глуму на Факултету драмских уметности у Београду у класи Огњенке Милићевић.

После запажене улоге у филму Национална класа (1979) његова глумачка каријера креће узлазном путањом, коју су обележиле и улоге у филмовима Мајстори, мајстори (1980), Вариола вера (1982), Маратонци трче почасни круг (1982), Чудо невиђено (1984), Октобeрфест (1987), Сабирни центар (1989), Три карте за Холивуд (1993), Лајање на звезде (1998), Буре барута (1999), Мали свет (2003), Мамарош (2013), и Јужни ветар (2018).

На телевизији је глумио у серијама Грлом у јагоде (1976), Сијамци (1981), Камионџије 2 (1983), Брисани простор (1985), Балкан експрес (1989), Отворена врата (1995 и 2013), Чизмаши (2015) и Корени (2018).

Осим на филму, Богдан Диклић остварио је и велики број запажених позоришних улога.

За свој рад којим је значајно допринео српској кинематографији, овенчан је многобројним наградама и признањима међу којима су награде „Павле Вуисић“ (2009) за животно дело, Златна арена у Пули, и Златни печат Југословенске кинотеке (2018).