Барнсова рефлексија о животу и смрти у роману „Одлазим(о)“

И врата сећања, са ступњем вољног делања, као код Пруста, а не само спонтана комбинација чаја и Мадлене. Спонтани су мемоари о болести писца, али роман Одлазим(о) је и непоуздана фикција јер љубавни пар из књиге, можда је стварно постојао. Ипак је реч о врхунском аутору.

„И представља једну врло снажну рефлексију о животу, смрти, старењу, пролазности, памћењу, љубави и кад овако набрајамо то су све Барнсове теме којима се он бавио у свом опусу“, објашњава Јасна Новаков Сибиновић, уредница књиге.

Сазнавши за своју неизлечиву болест, Џулијан Барнс је спонтано почео да прави белешке за последњи роман. Писмо пријатеља из младости покренуло је сећање на пар који се волео и који се разишао. После четрдесет година поново их је спојио. Не враћајући их само једно другом, већ и у свој живот. Међутим, упркос томе, они нису желели да се осврну на оних четрдесет затурених година, током којих се нису дружили.

„Ова љубавна прича, онако како ју је он донео, плодно је тло и идеално за ове његове кључне теме памћења, сећања, идентитета. Да опет повежемо мало и са овом кључном темом одласка или смрти – људима који су на крају не остаје толико аспект будућности. Дакле, они имају ту прошлост, имају садашњост и између ту неку рупу, баш као ова љубавна прича коју он овде описује“, наводи уредница књиге.

Вратимо се писцу, и својеврсном интелектуалном споразуму између њега и смрти.

„То говори о томе да је он у миру са оним што је до сада урадио. Шта ми радимо када пређемо у неку већ другу половину живота? Ми се осврћемо и гледамо шта смо то до сада урадили“, каже Јасна Новаков Сибиновић.

Одлазећи роман, сетна је одлука великог писца, која је истовремено књижевности и читаоцима донела велико узбуђење.