Фредрик Бакман у „Слици с морем“ – четири живота, једно платно и легенда о пријатељству

Нисам припадник бакманоманије која је почела да хара са Увеом. Била сам читалачки усамљеник на глобалном књижевном острву где је владала општа еуфорија изазвана његовим делом. А онда је дошао овај роман и изазвао у мени праву ерупцију најдубљих читалачких емоција. Озбиљан и духовит, дирљив и суров, слави живот, борбу, љубав, уметност.

„Уметност је случајност, љубав је хаос... уметност је крхка магија, баш као и љубав“ каже једна од јунакиња романа.

У оригиналу је назван Пријатељи. Свака похвала преводиоцу Николи Пајванчићу или оном ко је дао наслов српском издању.

Фредрик Бекман нас „преко везе", литерарне наравно, уводи у затворено друштво четворо тинејџера. Них повезују тешке наслаге још сасвим младих живота и опора свакодневица. Та веза толико је чврста, а зид који су подигли око себе толико висок да иза њега има места само за њих.

„Он је један од нас" лозинка је за улазак у свет Кристијана, Јоара, Теда. Нешто касније дошла је и „једна од њих", Али.

Све је почело када су имали 14 година, наставља се четврт века касније.

У свет њихових несрећних живота улазимо на супротан улаз, на гламурозној аукцији једне слике. Оне из наслова књиге.

„Неке добро расположене жене непрекидно фотографишу, али не уметничка дела, већ једна другу. Неки озбиљни мушкарци разговарају о својим омиљеним сликама, не као о уметничким делима већ као о инвестицијама – као да су урамљене новчанице.“

Када причају о најбољој инвестицији у просторији, показују на једну слику и кажу: „Слика с морем, као да је она само то, плава и скупа.“

А она је прича о четири живота.

Потпис уметника и ликови на слици својеврсни су споменик несвакидашњем пријатељству деце која су на молу међусобно лечила ране окрутног окружења, видљиве на телу и скривене у души. Они су на слици и у потпису уметника, акрониму њихових имена. Када су после дружења, на крају дана, ишли кући, растајали су се уз поздрав „сутра“. То је било „благо подсећање да упркос свему још имају једни друге“. Очеви су углавном насилници. Фигура мајке је литерарни кип топле и јаке заштитнице.

Тедов отац био је другачији, али рано је умро. Његови родитељи, причаће он, „нису били као два магнета. Били су као две боје. Кад су се једном помешали, није било начина да се раздвоје... Мораш да живиш уз неког не само с неким“. Једна од прича у славу љубави.

Такође, када деца не презају ни од ситне крађе боје и платна да би подстакла друга да оствари таленат и наслика своје ремек дело. Највећа посвета љубави је последњи чин уметниковог живота. Умире с 39 година и завештава слику Луизи која на посебан начин постаје „једна од њих". Мајка ју је напустила када је била дете. Она не зна шта је дом. Али је дух не напушта. Насмејаће вас својим коментарима.

„Кад богати људи спавају под ведрим небом, то није бескућништво, то је камповање", каже она. А шта је најзанимљивије? Она је симбол искрености, особине која би требало да буде на највишој цени. Ипак, када чујете њена опажања сручена у лице не пожелите да неко баш толико буде искрен према вама.

Она је сада званична власница слике која може да је од бескућнице учини богаташицом. Само треба да је прода. Може ли она то? Тачније, жели ли то? Наравно, то ћете открити сами. Али пре тога, идете на раскошно литерарно путовање. Ту је све што добра књига може да пружи: стил, обрте, духовитост, анализу, смешне опаске необразоване девојке и мисли великана које познаје Тед.

Он, најближи уметников пријатељ, од јунака са слике постаје наратор. Лујзи прича причу о другарима са слике.

Она креће са њим на пут возом до уметниковог родног града где Тед треба да испуни још једну жељу пријатеља, да тамо проспе његов пепео. Жели да сазна сваки детаљ о слици, о животима који су покренули једну уметничку каријеру. Док Тед прича о својим пријатељима – како је уметник сумњао у свој дар, како се пркосни момак Јоар песницама борио за правду и одбрану другара, како је Али унела нови дух у њихове животе, „попут заслепљујуће светлости, попут срчаног удара“, Луиза постаје део њих и чак почиње да открива сопствени уметнички дар. Јер „уметност је онај део нас који остављамо у другим људима“.

Роман на свакој страници слави живот, чак и када описује најмрачније тренутке. У дому у којем је све требало да умре, у мраку јаука и бола ничу најлепше биљке, мајка и син успевају да спасу птичицу...

У читавом космосу окрутности знате ли где вреба највећа опасност?

Изненадиће вас Бакман одговором: „Најопасније место на свету је оно у нама“. А сви који читају сагласиће се:

„У библиотеци не мораш да трпиш стварност. Као да су хиљаде незнанаца оставиле своје измишљене пријатеље, и сада су на полицама и дозивају те док пролазиш.“

Бакманова четворка то чини убедљиво.