Јелисавета Начић – жена која је мењала лице Београда, добила монографију коју смо јој дуговали

Прва жена архитекта у Србији, пионирка модерне београдске архитектуре и ауторка неких од најпрепознатљивијих грађевина престонице, Јелисавета Начић, добила је нову, свеобухватну монографију која осветљава њен живот и дело из новог угла. Књига „Између правила и слободе: архитектура и личност Јелисавете Начић", ауторке Бојане Ибрајтер Газибаре, резултат је вишегодишњег истраживања и доноси до сада мање познате податке о жени која је почетком 20. века померала границе професије резервисане готово искључиво за мушкарце.

На сцену Београда, као прва жена архитекта Јелисавета Начић ступа у време када он почиње да се развија као европска престоница. На смени векова наше друштво било је напредно, и она је одмах по завршетку студија добијала капиталне пројектке, који су мала ремек дела и дан данас.

„Заиста је Београд у том тренутку грабио ка Европи, односно претварао се у један модеран проевропски град и она је била, чини ми се, заиста идеална особа, да тако млада, храбра, одлучна, што знамо из њене биографије, да је била таква, да се догоди у београдској општини и запосли се. Она је прва жена која се запошљава у јавном сектору“, наглашава ауторка монографије, Бојана Ибрајтер Газибара.

Планским развојем града формира се и парк Калемегдан. Јелисавети Начић прва обавеза по ступању на дужност општинског архитекте биће да разради победнички пројекат и самостално пројектује неке сегменте.

Као општински архитекта Јелисавета учествује у разради уређења централног градског језгра – Теразија, сквера испред Београдске задруге и уређује Мали пијац.

Монографија се бави и њеним пројектима радничких станова, због чега је град 1910. године послао у Берлин на изложбу посвећену социјалним становима.

„Дакле, почетком 20. века она прави једно хигијенско насеље по свим начелима која су била неопходна за један здрав и квалитетан живот“, додаје ауторка монографије.

Монографија доноси истраживање и о Јелисаветином учешћу у ефемерним спектаклима, приликама када је Београд украшаван различитим поводима, а реч је о привременим инсталацијама.

„Јелисавета као запослена у општини учествовала је на уређењу једног од тих ефемерних спектакала. Наводно је због једног славолука који је био приказан, завршила у логору на Нежидеру, где је заправо престала њена каријера, али се десило јено ново поглавље њеног живота“, наводи Бојана Ибрајтер Газибара.

Данас скоро сви објекти на којима је ова млада и неустрашива жена, увек између правила и слободе, радила, су споменици културе. Репрезентативна монографија је оно што смо јој дуговали.