„Додсворт“, роман који је Синклеру Луису најавио Нобелову награду

Додсворт је објављен 1929. године, а наредне је овенчан најпрестижнијим литерарним признањем. И ако до сада нисте причитали ниједну његову књигу ова ће бити довољна за одговор на питање како је заслужио награду. Савршено прецизним литерарним скалпелом најфиније израде сецира брачне и пријатељске односе, сложено америчко друштво, културни пад, однос њених житеља према Европи, вечна мишљења о томе какви су баш сви Енглези, сви Французи, сви Италијани, познате стереотипе.

Као да је данас написан

Kолико им је неограничен рок трајања сведочи чињеница да када у роману не би било пароброда и телеграфа чинило би се да је управо сада написан.

Радња је смештена у Зенит, градић на америчком Средњем Западу, који је Синклер Луис измаштао за јунаке својих романа. Година је 1903, „врхунац цивилизације“. Самјуел Сам Додсворт ради као инжењер у фабрици аутомобила Ревелејшн. Изузетно је креативан, с готово детињастом радошћу и жаром предан послу, толико да се и сам себи понекад подсмева колико је усхићен размишљањем о карбураторима.

Успева да унапреди линију аутомобила, како је сам говорио, „да више не личе на кочије без коња“ као до тада. Успех му доноси напредовање и постаје председник фабрике. Чини се да је од оних срећника којима баш све иде од руке. Он је и бивша, локална звезда универзитетског фудбала, ускоро супруг ћерке најбогатијег човека у Зениту, лепе Фран.

„Знао је да је она најлепше дете на свету; знао је да ће је оженити и заувек чувати у светилишту, знао је да је, након година збуњеног размишљања о сврси живота, пронашао ту сврху“.

И уистину, она ће за њега увек остати дете о којем родитељски нежно и предано брине.

Римско царство 20. века

Брак почиње плановима о живописним путовањима, али године пролазе. Kада схвате да су родитељи већ одрасле деце, Фран жели да оствари план с почетка заједничког живота, пут у Европу. Сам Додсворт одлучује да се пензионише и крећу. Прва станица је Лондон. Већ ту Сам почиње да трага за одговором на питање које га мучи:

„Је ли Америка Рим целога света, или је она назаднија од Британије и Европе? Или је и једно и друго у исти мах? Одговори ће га понекад изненадити, понекад потврдити његове ставове, али најчешће узнемиравати.

„Њему је било разумљиво да хибридни космополити који лудују за титулама и бакаром, ексцентрични уметници који воле метресе и шах, лењивци којима је потребан неко с киме би могли да тумарају, могу више да воле живот у иностранству. Али га је изненадило када је схватио да и пословни људи, свет којем он припада, желе исто.“

Сам је у Европи истински странац, „Американац у иностранству“, Фран на домаћем терену у сваком граду, Лондону, Паризу, Венецији, Берлину, обожавана, живахна, чланица елитних, кокетних јединица у походу на забаве.

Њу задивљују сви који имају аристократску одредницу уз име, грофови, баронице... Није много млађа од Сама, али се осећа бескрајно млада и жељна дивљења и удварања.

Крах једног брака

Kада јој супруг усхићено саопшти да су добили унука она каже:

„Одушевљена сам. Наравно... Али, Саме, зар не схваташ да Kурт – ох, не мислим на Kурта појединачно, наравно; мислим на све наше пријатеље у Европи – они ме сматрају младом.

Младом! И јесам! А ако знају да сам баба! Господе! О, Саме, зар не видиш? Ужасно је! Ово је крај, за мене!“.

Биће hors de combat (ван бојног поља, не може да се такмичи). То је етикета коју не жели. Жели нови живот и новог мужа. Баш Kурта, који нема Самово богатство, али има титулу.

С каквом лакоћом само то саопштава човеку са којим је делила деценије живота.

Kако ће се осетити Сам? Kако ће реаговати? Да ли схвата да је то крај себичне везе у којој је он дао све, а она узвраћала суптилним понижавањем?

Мајсторски ће то описати аутор. Kомешање његове душе и све фигуре које ће га окружити.

Читава слика њиховог сложеног односа је плод списатељског савршенства у приказивању унутрашњег света једног човека. Дубоко емотивно. Љубав без остатка, оданост, све без трунке кичерског кићења и јевтиних љубавних изјава.

Како ме нервира Сам!

Једноставно ће Сам рећи велику истину: “Мени нису потребне титуле, одело ни друштвени положај нити ма шта друго да бих био запажен. И

ти то никад ниси увидела! Ти си ми се ругала зато што ја јесам спор и незграпан, све дотле док ми ниси украла сваку мрвицу самопоуздања које сам имао.Ти си била мој издајник у мојој властитој кући.“

Он је беспоговорно живео њене хирове. Дивићете се тој снази његових осећања.

И ја сам му се, више од три стотине страна, дивила. Kада сам прешла на последњих сто педесет убедљиви мајстор писања, господин Синклер, ме је толико саживео са ликовима да сам узвикнула изненадивши саму себе: „Kако ме нервира Сам!“

Богати Американац постаје усамљена луталица европским градовима. Можда је венецијански сусрет са Едит Kортрајт, дамом коју је упознао на претходном европском путовању са Фран, крај емотивног лутања? И она је Американка. Из Мичигена је дошла јер се удала за Италијана.

Сушта је супротност Фран, пуна разумевања, углађена, пријатна, отпорна на лажни сјај титула које су остале из прошлости да живе неки свој паралелни живот у свету који убрзано хрли напред.

Можда ће коначно помоћи Саму да се врати својим пројектима. Замислио је кућице на точковима. Можда су баш оне претходиле данашњим солитерима који хрле аутопутевима широм света. Можда је решио „муку свог живота“, не да није постигао шта је хтео већ што никада није знао шта хоће.

Искушење се звало Фран

Фран ће га још једном довести у искушење да крену изнова. Да ли ће одолети? Нема остављања књиге за читање после.

Оно што је посебно важно: без Фран упознао је праву Европу, рецимо Напуљ, људе а не стереотипе. Поука за све који као на почетку ове приче крећу на пут с пртљагом пуним стереотипа и жељом да виде само оно што водичи, писани, електронски, штампани или живи задају модерним номадима, просечним туристима.

У литерарној заоставштини Синклера остала је заувек и слика средње америчке класе првих деценија прошлог века.

Kолико су живописни његови ликови и инспиративне теме сведочи податак да су Синклерови романи оживели у Холивуду. Једног јунака играо је Берт Ланкастер, а филм је режирао Џон Форд.

Додсворт је прво оживео на Бродвеју, потом на филму у режији Вилијама Вајлера.

Магазин Тајм 2005. године уврстио га је у сто најбољих филмова снимљених током осам деценија.