Ако би нам било дато да почнемо изнова – „Бдети над њом“ Жан-Баптиста Андрее

Мимо је рођен у Француској у италијанској породици. Право име му је Микеланђело. Мрзео га је, али од два терета живота на које је осуђен, име је без сумње било лакше за ношење, говорио је. А како је добио славно име? Пресудно је било занимање оца – каменорезац. У мајчином стомаку подрхтавао је на сваки ударац секача камена и ето идеје госпођи Виталијани.

Важност камена и центиметара

„Он ће бити вајар", најавила је. Мој отац прогунђа,одговори јој да је то гадан занат у којем се руке, леђа и очи троше много брже него камен и да, ако човек није Микеланђело треба да га избегава. Мајка климну главом и одлучи да ми да подстицаја унапред. Име ми је Микеланђело Виталијани".

Други терет била је његова висина, 140 сантиметара. Низ невоља које га прате могао се мерити километрима. Мајка га напушта и шаље на север Италије у Пјетру д'Алба рођаку вајару који одмах спознаје његов таленат, али га зато искоришћава. Када и сам Мимо схвати да је добар у вајању следи преокрет. Прецизније, низ преокрета. Његов живот чини ову причу авантуристичком. На вечном путу од мрака дна до сјаја врха.

Читав век с два светска рата без експлицитних сцена

С дна је кренуо. Виола с врха друштвене лествице. Припадница локалног племства, ћерка породице Орсини, владајуће у области. Три старија брата су симболи Италије 20. века: Вирђилио који гине у Првом светском рату, Стефано који злоупотребљава Мима и Франческа предодређеног за свештенство у врховима Ватикана. То је један од најснажнијих утисака романа. Читав век с два светска рата, појавом, јачањем и рушењем фашизма... без експлицитних сцена, рекло би се без испаљеног метка, уверљиво је одсликао писац. И сјајан неуџбенички закључак. „Два светска рата су убила, осим неколико милиона људи, и оно што је остало од спорости". Све се убрзано мења у животима јунака и читавог света.

Дозу мистичности делу дају вечерњи тајни сусрети Виоле и Мима на гробљу јер она тврди да чује мртве како разговарају. Виола је посебна по томе али и зато што је прво девојчица, па млада жена испред свог времена. Паметна, образована, пуна идеја. Она даје роману одредницу билдунгс романа. Образује неуког Мима и даје му књиге да чита. Она је његова снага. „Виола ми пружи руку и ја је узех, и баш у том тренутку постадох вајар".

Симболично – њен сан је да лети. Заједно спремају тај подухват. Како ће се завршити? Само ћу вам рећи да ће бити спектакуларан догађај који ће променити њен и живот многих око ње.

Ипак, њена судбина је, пре свега, одређена припадношћу високом сталежу. Биће верена за племића, па удата за богаташа, час далеко час близу Мима, али увек с њим.

„Целог живота си ми био потребан да бих била нормална"

А како је он подносио њену озваничену заједницу са другим мушкарцима? Испричаће вам сјајни наратор Жан Батист Андреа. Без патетике с много ерудиције која нам даје слику пејзажа, уметности, друштвене и политичке слике Италије двадесетог века. Гонкурова награда најбоља је потврда.

Једног дана су се волели, сутрадан мрзели... „Ми смо два магнета... Што се више приближавамо све више се одбијамо", говорио је Мимо. „Нисмо ми магнети, ми смо симфонија. Чак и музика има потребу за тишином", одговарала је Виола.

„Целог живота си ми био потребан да бих била нормална. Ти си мој гравитациони центар, што баш и није увек забавно. Али постоји у мени нека ненормалност, о којој ти, чак ни ти, никад ниси ни сањао: а то је да сам ја жена, и да ми у томе нема помоћи". Жена у том времену - истина у целости.

Једнако узбудљива је прича о Мимовој младости, адолесценцији и старости. „Упоређен са својим непосредним претходницима или савременицима створио је веома мало. Мање од 80 потврђених оригиналних дела. Био је у својој области оно што би Марлон Брандо био за глумце, Павароти за оперске певаче, Сабикас за гитаристе. Уметник по инстикту, обдарен нечувеним и нестварним талентом, необјашњивим, рачунајући ту и њега самог".

Ипак обележило га је и време у којем је живео.

„Лепота зла је управо у томе што оно не изискује никакав напор"

И сам је некада у служби политичке моћи, некада у служби Цркве или других моћника. То је и историја Италије 20. века. Кренуће у једном тренутку погрешним путем, оним фашистичким, под изговором да се не бави политиком.

„Нико никада не чини ништа лоше, лепота зла је управо у томе што оно не изискује никакав напор. Довољно је гледати шта се догађа". То нам омогућава аутор. Описујући интригантни однос између Мима и Виолине браће, сјајно даје политички оквир и темељ роману. Мимо тврди :„Ја сам целог живота поступао по инстикту. Значи да разум није био добар мерни инструмент".

Његово најзначајније уметничко дело је Пиета Виталијани. Као и све у његовом животу и скулптура има необичну судбину.

Имала је чудесну моћ да изазове посебан ефекат на све који је погледају. Скривају је у манастир и он одлази с њом. Каква је њена моћ? Какву судбину ће делити стваралац и дело током четири деценије? Одговор вас чека на крају романа.

До тада аутор ће нам испричати још прича о моћи уметности и опасности када је у погрешним рукама, рецимо о рађању "Холивуда на Тибру", филмског студија Чинечита у које је Дуче све уложио да би створио моћно оружје.

Утисак је да аутор, а то је одлика великих, жели да нас увуче у размишљање о многим стварима које су нам читавог живота аксиом, рецимо: „Таленат се не поседује. То је облак паре који целог живота покушаваш да задржиш".

Упамтићемо и да је „живот низ избора које не бисмо поновили ако би нам било дато да почнемо изнова. Ако си успео да направиш добар избор у првом покушају, да никада не погрешиш, онда си ти Бог".

Једно је сигурно: овај роман јесте прави избор.