Лусија Берлин, „Приручник за чистачице“ и визура женског погледа

Лусија Берлин, списатељица биографије необичне попут биографије Чарлса Буковског, Фриде Кало или Клинта Иствуда, рођена је у породици добростојећих интелектуалаца, али ју је живот носио невероватним путевима и правио још невероватније преокрете.

Из три брака је имала четири сина која је углавном сама одгајала и била принуђена да обавља лоше плаћене послове као чистачица, медицинска сестра, службеница на шалтеру, али и као професорка у школи да би на крају предавала и креативно писање.

Мајка и деда су јој били алкохоличари, а она сама је у детињству оболела од сколиозе што је изменило њен физички изглед. Као да је било немогуће побећи од породичног наслеђа и сама је била алкохоличарка и више пута се лечила, проживела је и шездесете године у Њујорку, расаднику хипи кулутре и нових уметничких тенденција, а њен трећи муж је био кокаински зависник.

Управо сви ови аутобиографски подаци проналазе се и у збирци Приручник за чистачице, књизи која је десет година по њеној смрти објављена као репрезентативни избор из њене прозе.

Раскошан и богат, као да садржи барем четири или пет сасвим различитих животних искустава, живот Лусије Берлин одиста нуди невероватан спектар мотива и тема и могућност упознавања са великим бројем веома различитих људских судбина. То су често људи са маргине, стари, болесни или пак људи које срећемо на улици, у продавници, перионици, самопослузи, местима недоступних нашем погледу или пак недовољно атрактивних ...

Ефекат топле облоге 

Лусија Берлин у најбољем маниру следи Чехова када нас увлачи у сцене из породичног окружења, али јој је такође блиска и англосаксонска традиција Селинџера, Карвера или Фленери О'Конор и Алис Манро, када у строго натуралистичком маниру жели да исприча свакодневне приче својих јунака и јунакиња, увек пропуштене кроз визуру женског погледа, природно као јединог могућег личног погледа.

Преломљене доследно кроз сопствено искуство, оне стижу до читаоца у амалгамском стању беспрекорне аутофикције. А оно што их препоручује, и оно са чим се тако лако читалачки комуницира, је веома сведен израз у коме нема ни трунке вишка и распричаности, као ни очајавања и безнадежности.

Живот се прихвата у свој својој пуноћи и разноврсности, са огромном дозом разумевања и нежности којој ни хумор није стран, као ни нека тиха одлучност да се упркос свему дух не сломи. Уз изостанак сваке квазиинтелектуалне критичности и осуђивања, али не и интелектуалне ширине погледа, ове приче имају ефекат топле облоге безусловног разумевања за свако животно искуство ма колико мало, страшно или погрешно оно било.