Зашто еко-активисти насрћу на уметничка дела, и шта музеји раде да их заштите

Први инцидент догодио се у Лувру када је мушкарац маскиран у старију жену у инвалидским колицима устао и на Мона Лизу Леонарда да Винчија бацио торту. 

У јуну су се активисти залепили за оквир слику Винсента ван Гога "Ла Кроа са бресквама у цвату"  у лондонској галерији Коуртаулд, позивајући владе да престану са лиценцирањем и експлоатацијом фосилних горива.

То је уследило након упозорења да би се регион који је послужио као инспирација за рад чувеном Холанђанину ускоро могао да се суочити са сушом.

Радикални еколошки активисти уједињени су у Мрежу А22, која сада има 15 организација из целог света.

Шира јавност и стручњаци из области уметности почели су да се питају о безбедности експоната, док активисти истичу да су платна заштићена стаклом, а да се они „лепе“ за зидове и рамове.

Међутим, експерти напомињу да је у неким случајевима рам саставни део уметничког дела, јер га је сам уметник изабрао.

Ово се посебно односи на рад Клода Монеа чији су рад Стогови сена чланови покрета „Последња генерација“ полили пире кромпиром. Вредност те Монеове слике процењује се на 110 милиона долара. 

На удару се нашла и Девојка са бисерном минђушом Јана Вермера у Холандији и Ван Гогов Сејач који се налазио на 'позајмици' у музеју Палата Бонапарте у Риму, као и Ботичелијево Пролеће у Галерији Уфици.

У лондонској Краљевској академији уметности активисти су се залепили за рам копије Последње вечере Леонарда да Винчија, а испод ње исписали спрејом „Не, новом гориву“.

У Аустралији је 9. новембра активистичка група „Стоп субвенционисању фосилним горивима“ офарбала плавом бојом Кембелове конзерве супе Ендија Ворхола, а један од учесника је желео да се залепи за комад поп-арта, али није имао времена.

Отворено писмо 92 велика музеја

Уследило је отворено писмо 92 представника великих културних институција, укључујући париски Лувр и Гугенхајм музеј у Њујорку, у којем се упозорава на могућност да дела која су мета демонстараната буду оштећена.

У њему су директор Лувра, Лоренс де Кар, директор музеја Прадо, Мигел Фаломир, директор Британског музеја Хартвиг Фишер и други написали да активисти који учествују у протестима грубо потцењују крхкост незаменљивих уметничких предмета које треба сачувати као део светске културне баштине.

Истовремено, „музеји су места где људи из различитих сфера живота могу да се укључе у дијалог и стога доприносе друштвеном дискурсу“, подсећају они.

Потписници отвореног писма су истакли да се и даље залажу за директан приступ уметничким делима и очување музеја као слободног простора за друштвену комуникацију.

Млади еко-активисти са друге стране траже нове облике деловања и начин да привуку пажњу јавности на горуће еколошке проблеме.

Напада и покушаја скрнављења било је и раније и по правилу су то дела великих мајстора која се често помињу у јавности, попут Мона Лизе, дела Ребранта, Пикаса, Маљевича, Рјепина, Веласкеза, Микеланђела и других. Избор уметничког дела од стране активиста такође није случајан – што је већа цена ремек дела, то је већи ефекат.

Због вредности такви радови су и посебно заштићени непробојним стаклом или пластичним облогама.

Величина је битна

Mноге познате слике су, међутим, изложене без стакла јер то посетиоцима омогућава бољи доживљај слике, пре свега због одсуства одсјаја, али у великој мери смањује сигурност самог ремек-дела.

У низу музеја, после најновијих напада предузимају се додатне мере безбедности. Пажљивије се проверавају ствари посетилаца, а у Берлину су, на пример, престали да пуштају посетиоце на изложбе чак и са торбицама.

Слике већих димензија као на пример Делакроаова Слобода на барикадама у Лувру нема заштитно стакло, а на формате као што је Јављање Христа народу Александра Андрејевича Иванова било би немогуће и ставити заштитно стакло, јер слика заузима 40 квадратних метара.

Уз то, мере заштите нису свуда исте, првенствено због финансијских средстава. Мање галерије, али и национални музеји у земљама са мањим буџетом немају средства за додатне системе заштите.

Уметност акције

Радикални еко-активисти оправдавају своје поступке тиме што желе да утичу на владе моћних земаља да започну еколошке реформе и престану да издају дозволе за истраживање и производњу фосилних горива.

Тврде да је ово један од начина да привуку пажњу на своје активности и борбу за очување животне средине. 

Међутим, нису ни сви еко-активисти сагласни са оваквим акцијама, сматрају их пролазним трендом који неће решити проблеме заштите животне средине.

Такође, сматрају и да такве акције могу да буду штетне за еколошке покрете јер употреба спрејова, лепка па и конзервиране хране није еколошки прихватљиво.