Добитник НИН-ове награде Дарко Тушевљаковић за РТС: Искуство из различитих животних простора претачем у причу

Тушевљаковић је између осталих, и добитник Андрићеве награде и Европске награде за књижевност. Недавно му је додељено и признање Бескрајни плави круг, Матице српске.  Говорећи о томе шта за њега значи то што је сада са НИН-овом наградом – на списку где су и Андрић, и Црњански, и Пекић, Тушевљаковић истиче да је још „мало збуњен“ али почаствован:„Свима нама је потребно некако тапшање по леђима, зато што пишемо за себе, али пишемо и са том свешћу да ће то неко читати и онда са друге стране желите да добијете некакав фидбек, информацију о томе како се то примило“.

Задар је град Тушевљаковићевог детињства и младости, и у том смислу, на неки начин је могао да се идентификује са главним јунаком романа.

„Мени то није једноставно и некако никад не успевам, нити се нешто посебно ни трудим да лично искуство директно пренесем у текст, у штиво. Увек више волим да тај материјал одстоји у мени, па ево за овај материјал је било потребно 30 година практично да одстоји у мени, да бих се њиме позабавио тако што ћу заправо осмислити неку причу која ће садржати аутобиографске елементе, али ће ипак бити прича. Увек волим да будем сигуран и да видим да је моја прича плод маште, а не директно преношење личног искуства на папир“, рекао је добитник НИН-ове награде.

Тушевљаковић објашњава да је дошао до закључка да у писању често креће од места дешавања и да оно – као да постаје додатни лик у причама које прича.

„На неки начин се враћате на неке старе стазе које су у вашем сећању другачије од оних стаза којима заправо сада крочите. И добијете неку комбинацију града који је ни тамо ни овамо. Он испада некакав град у лимбу. У неколико наврата, размишљајући баш о томе, сам схватио да је некако најсличнији Задру из сна. Јер он садржи елементе стварног града. А с друге стране, не можете побећи и од оних успомена које носите у себи, чији трагови постоје у вама, али питање је да ли постоје у реалном простору. Тако да, управо је то град који највише можда описујем у роману“, каже гост Око Магазина.

Једно од кључних манифестација романа јесте постављање питања и потенцијално давање одговора на њих. Ту је и Сфинга која се налази на уласку у град.

„Мислим да нису сва питања одговорена у овој књизи, и то је добрим делом и свестан поступак био. На неки начин, посао књиге и јесте да више поставља питања, него да дефинитивно одговара на њих. Мислим да књига поставља разна питања, махом су то питања које поставља себи и другима сам протагониста у тој својој потрази за изгубљеним елементима своје прошлости.

А питање које поставља Сфинга је везано и за однос између протагониста и управо насловног лика романа Кароте, његовог друга из детињства, пошто између њих постоји нека прича која представља вероватно и највећу мистерију романа, тако да мотив Сфинге на неки начин симболизује управо тај чвор у роману“, открива аутор.

Симулација ратних дешавања?

Дружина из једног насеља у Задру су главни јунаци романа. Они су различитих националности. Почиње рат. Проводе време у играма које имају елементе одређене агресивности на које се можда може гледати и као на симулацију ратних дешавања.

„Рат кад почне, макар тај рат који сам ја на неки начин доживео, не само ја, рат почне прво у свету одраслих. Деца тај рат не морају нужно да осете у истом тренутку кад и одрасли, и у мом роману се тако то и дешава.

Деца настављају да се играју својих игара до одређеног тренутка, до тренутка када се проблеми из света одраслих нужно прелију и на њих. Е сад, питање грубости дечјих игара је можда и друга врста питања. А то је питање тога што деца увек имитирају на неки начин одрасле и преносе то у свој свет“ , каже Тушевљаковић, и додаје да, када се исте те ствари дешавају у свету одраслих – то добија сасвим другу димензију, уз опаску да је питање и да ли су то две потпуно другачије ствари.

„Оно што јесте у роману чињеница је да ће мање зла да нанесе то дечје, међусобно кошкање, него када у њега се унесе елемент који долази директно из света одраслих, а то је управо кошкање на националној основи“, истиче аутор.

Ожиљак као симбол (не)способности разрачунавања са прошлошћу

Постоји такође један мотив који се провлачи кроз роман – мотив ожиљка који приповедач по имену Давор има на глави. 

„Намера ми је била да заправо оно што протагониста, што Давор носи у себи, на неки начин се испољава на његовој спољашњости. Тај ожиљак је нешто што га тишти. То је рецидив из тог првог живота, како он сам то назива, који он носи у свом другом животу. И практично, то јесте дугме које када притиснете он се, хтео, не хтео, враћа на неке успомене од којих би можда и да побегне, или који би на неки начин желео сам са собом да реши. Тако да то јесте симбол његове неспособности на неки начин да се разрачуна или помири са елементима и сопствене прошлости“, истиче писац.

Приповедача и главног јунака романа највише боли када поново касније оде у Задар и прошета познатим улицама. Из свог угла, одлазак у тај град, коментарисао је и сам аутор.

„Волео бих да сам више пута био и надам се да хоћу. Сад, не могу да кажем да ме нешто посебно боли. Можда ми је најтеже баш кад се нађем у кварту у ком сам живео. Зато што је он истовремено некако остао исти и променио се. Тако да видите и ту промену и схватите да се та промена кроз године дешавала мимо вас и без вас. Са друге стране, препознајете гомилу тога и истог тренутка навиру неке слике којих можда и нисте свесни док се не нађете на том месту. А мислим, град је увек био леп и остао је леп, тако да проћи њиме и прошетати, то је увек лепо искуство“, испричао је Тушевљаковић.

Окрет ка унутрашњој потрази

Главни јунак романа иначе, у Задар одлази са својом партнерком где са „трагања споља“ у једном тренутку прелазе на „унутрашњу потрагу“.

„Колико год тога можемо добити пратиће спољне знакове, мислим да враћајући се у прошлост, разрачунавајући се с њом на неки начин, морамо продрети и унутар себе.Тако да увођење тог, да кажем, магијско-реалистичног елемента има везе са управо унутрашњом потребом коју је на крају морао да предузме не би ли отворио сва врата која жели да отвори“, истиче Тушевљаковић.

Као неко ко је и сам често мењао место становања (Зеница, Задар, Београд), Тушевљаковић коментарише колико су и како различити животни простори имали утицај за његово касније књижевно дело.

„Чини ми се да су можда и пресудни. Мислим да одатле вучем највише искуства које на разне начине онда претачам у причу, и оно што сам већ поменуо, заправо добар део прича које причам крећу од самог места дешавања, па онда некако на тој локацији, на тој подлози крену да се развијају ликови, заплети и све остало. Тако да, иако промена тих локација није увек била у најсрећнијим околностима, некад јесте, некад није, свакако сам захвалан заправо том путу кроз који сам прошао – и ја и породица, зато што мислим да ми је више донео него што ми је нашкодио“, закључио је Дарко Тушевљаковић, добитник НИН-ове награде.