Светозар Цветковић: Кад глумац бира улогу може да се превари, ређе ако улога одабере њега

Добитник је највећег филмског признања у Србији, награде за животно дело. Три пута је са Стеријиног позорја понео највише признање. Глумац Светозар Цветковић био је 12 година управник Атељеa 212, где је провео свој радни век.

Каријера дуга четири деценије од почетка је обележена признањима која је Светозар Цветковић добијао за свој рад.

Глумац истиче да је имао среће да је одмах срео праве људе који су му давали послове који су захтевали да поседује таленат и марљивост: „На самом почетку сам добио дебитанску награду, а онда морате да браните то и трудите се да ипак тај свој посао обављате да бисте, пре свега, ви били задовољни“.

Кад глумац бира улогу, објашњава Цветковић, може и да се превари, али ређе ако улога одабере њега.

Признаје да је грешио, али углавном тако што неке улоге није прихватио.

„Грешио сам вероватно. Све те приче око улога које су се одвијале пре 20-30 година, кад би ми сад неко дао то да играм, ја бих то извесно другачије радио. Не могу да кажем да је то тад била грешка, али је могло боље, могло је са другим искуством, али то друго искуство не можете да имате ако не дотерате до ових година у којима сам ја“, истакао је Цветковић.

Према његовим речима, у глумачком послу нема кајања после грешке.

„Одиграте то вече и имате своје сазнање о томе како сте то одиграли, али не можете да вратите тај филм назад. А кад снимите филм, то је један непобитан траг ваше прошлости који остаје за будућност кад вас више неће бити и неко ће једног дана рећи: Види овај овде какве је глупости правио“, наводи гост Београдске хронике.

Део је глумачке екипе представе Глембајеви, Мирослава Крлеже у Црногорском народном позоришту у Подгорици, која ће 26. јуна гостовати у Народном позоришту у Београду.

Игра и у продукцији „Хартефакта“ Како сам научила да возим. Представу је режирала Тара Манић, а Цветковићу је партнерка Марта Богосављевић. За годину и два месеца изведена је 40 пута, што у Хартефакт кући, што на гостовањима, што у иностранству, на фестивалима.

„Стварно имате добро осећање када вас гледају неки људи који вас први пут у животу гледају и који вас гледају на језику који не разумеју, а онда читају титлове на зидовима са стране и страшно је занимљиво како они то примају, до које мере сте у стању да их емотивно покренете у тој причи коју играмо“, поручује цењени уметник.