Ко је био тежак к'о тучак, а ко за мазање на 'леба – Цацијев успоменар о Атељеу, Бати Стојковићу, Зорану Радмиловићу...

Мало ко уме своје успомене да исприча тако да буду интересантне широкој публици. О томе, у чему је тајна извођења „Цацијевог успоменара“, за РТС је говорио глумац Милан Цаци Маихаиловић.

Цацијев успоменар на репертоару Театријума је 27. јула. „Ја сам објавио неколико књига у којима сам објавио приче које сам бележио у позоришту и везане су за моје колеге. Бележио сам где сам стигао. Када сам дошао у Атеље 212, а то је било пре 52 године, 1972, првог септембра, ја сам тамо затекао феноменалну групу људи. Такве личности на једном месту, то је непоновљиво… Од Слободана Перовића, преко Бате Стојковића, Пере Краља, Зорана Радмиловића, Неде Спасојевић. Ту је била Ружа Сокић, Мира Бањац, госпођа Рената Улмански... Замислите ви тај ужас, у најлепшем смислу“, рекао је Цаци Михаиловић.

Додао је да му је у таквом окружењу било жао да не забележи неке занимљиве непоновљиве моменте.

Михаиловић је укратко описао и неке од јунака његовог Успоменара: „Неко памти Бату Стојковића као фантастичног једног чикицу, декицу, тако су га ословљавали. А он је био опасан. Опасан у сваком смислу. Тежак за рад, тежак к'о тучак. Али фантастичан. Зоран Радмиловић је био друкчији, намћораст, повучен… А после представе, да га мажеш на 'леба што кажу...“.

Михаиловић додаје да бављење ликом и делом глумачких величина које више нису међу нама, може да помогне младима који нису имали прилике да их виде и упамте ни науче нешто о њима.

„Схватио сам да је то фантастичан материјал, 2007. ми је изашла прва књига. Изузетно интересовање за то постоји, људи откривају бар мало духа који је онда владао не само у Атељеу, већ у граду...“, испричао је Цаци Михаиловић и нагласио да је „Атеље било место где се слободно проговарало о многим стварима“.