Јан Фабр: Верујем да ће свет бити потпуно исти, доказано је у историји

Због пандемије и ванредног стања затворен је Народни музеј у Београду где је 20. фебруара присуствовао отварању своје изложбе Празник малих пријатеља. Та дела су још увек у нашем Музеју, а публика може да их види у виртуелном обиласку.

Фабр је изузетан уметник који је током протеклих четрдесет година своју уметност градио као сликар и вајар, перформер и позоришни стваралац.

Било да наступа сам, када црта и креира своје ликовне радове, или у тиму као што је позориште, све што Фабр ради тиче се њега самог и његових интимних преокупација.

Временом је створио изузетан опус у области визуелних уметности. Привукао је пажњу јавности радовима као што су Замак Тиволи, Рај ужитка, фреском на плафону у Краљевској палати у Бриселу и скулптурама на отвореном. Творац је низа запажених изложби и први је живи уметник који је излагао у париском Лувру и у Ермитажу у Санкт Петербургу. Излагао је и на Венецијанском бијеналу.

На почетку каријере, као материјал за перформанс користио је новац, а чувени је онај у којем га је спалио и од пепела написао реч „новац“. Правио је цртеже властитом крвљу током наступа који је звао Моје тело, моја крв, мој крајолик. Посебно га занимају скарабеји, бубе за које се верује да су мост између овог и оног света. Многи Фаброви радови инспирисани су темом смрти, а њихову грађу и дословно чине ове бубе. У инсталацијама често фигурира и његов лик у злату.

Касних седамдесетих Фабр постаје уметничка сензација на пољу извођачких уметности. Три пута је учествовао на Битефу. Године 2005. био је селектор фестивала у Авињону. Његова представа Олимп: у славу култа трагедије – у трајању од 24 часа је на 51. Битефу добила све награде. У Београд је стигла након извођења у Берлину и Паризу, где су је стручњаци оценили као један од најзначајнијих догађаја савременог театра.

Фабров театар је физички сензуалан и ослобођен интелектуалног. То је театар тела и театар крви и меса. Театар ритуалне снаге. Фабров позоришни рад и визуелна уметност увек су повезани са традицијом, са античким позориштем и класичном сликом.

И он пандемијске дане проводи у изолацији.

Читав свет је у страху од коронавируса. Какав је ваш поглед на то шта нам се догађа ових дана?

– Фасцинантно је видети моћ природе и све њене последице. Јер, не заборавимо, и овај вирус је део природе. Ми нисмо у рату са природом. Сва поређења нашег суочавања са вирусом и ратом су потпуно погрешна. У том смислу морамо размишљати о томе што нам је Гете рекао: 'речи обликују ваше мисли'.

Све је стало. Институције су затворене, живимо у изолацији од других људи. Шта то значи и како та изолација изгледа у вашем случају?

– Ја сам као уметник из средњег века и за мене је узбудљиво откривање свих алата нових медија, као што су Фејстајм, Зум итд. Мени је ова изолација фантастична, имам пуно времена и пуно међународних видео-састанака. Радим, пишем и цртам у свом малом дворцу 'Шатоу де Волфскерк' у Фламанским Арденима. Овде скоро да нема никога. Живим, размишљам и радим међу фармерима. Допада ми се овај начин живота.

Каква је ситуација у вашој земљи?

– У Белгији је као и свуда у Европи. Hеки, рецимо, сјајни а неинтелигентни људи не следе правила белгијске владе. Али видимо и много солидарности и хуманизма међу људима. Такође је лепо видети да се у таквој кризи рађа пуно љубави.

Свет након овога више неће бити исти. Како размишљате о будућности?

– Верујем да ће свет бити потпуно исти. Доказано је у историји. После куге, после вируса еболе, после САРС-а свет je исти… Једино за шта се надам да ће владе свуда више поштовати посвећеност наставника, лекара, медицинских сестара… И пре пандемије ови људи су заслужили више поштовања и много бољу плату. Ја верујем у човечанство, човечанство ће извући поуке из ове ситуације и учинити свет бољим.

Уметност се ових дана преселила на друштвене мреже. Веб-странице које нуде виртуелне шетње музејима и изложбама су веома посећене. Такође можемо да видимо и Вашу изложбу у Народном музеју у Београду, у виртуелној шетњи. Шта мислите о томе?

– Добро је пружити ову услугу јавности! Али, наравно, увек је много боље видети, осећати, доживљавати уметност у директном контакту.

Изложба у Народном музеју у Београду обухвата сегмент Ваше уметности који је инспирисан бубама. Бубе су Ваша честа инспирација и фасцинација. Зашто? Шта покушавате да нам кажете?

– Изложба представља фундус мог размишљања. Она је посвећена метаморфози, стварању живота, проучавању механике живота. Не заборавите да су бубе скарабеји, пауци, многи други инсекти, па и вируси много старији од човека и да постоје већ пет милиона година. Инсекти су најстарија бића на свету. Као мали, много тога сам научио читајући књиге мог рођака Жан-Анрија Фабра, великог француског ентомолога. Он ме је инспирисао да направим своју прву лабораторију. Седео сам у том шатору као да сам млади Франкенштајн. Хватао сам муве, ископавао црве и на основу чула мириса одлучивао где ћу поставити крила на телу црва.

Стварао сам нове облике живота. Био сам заокупљен идејом преображаја, идејом о сталној промени. Лепота и механика живота инсеката је невероватна. Проучавајући уметничка дела, открио сам да се многи инсекти, као рецимо скарабеји, појављују на веома важним делима фламанског, шпанског и италијанског сликарства. Скарабеј је отелотворење моста између живота и смрти. Али смрт се не поима као поље негативне већ позитивне енергије. Скарабеји представљени у делима на изложби имају различита значења, различиту симболику.

Колико ће ова ситуација утицати на уметност коју стварате?

– Научници су увек били моји хероји. Мој универзум је под њиховим утицајем. И природа је увек утицала на мој рад. Погледајте изложбу у Народном музеју у Београду. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година направио сам серију радова заснованих на вирусима и микробима. Зато што су највећи научници предвиђали да ће изазов човечанству увек бити микроби и вируси. Али, ови организми су важни, јер су део нашег света. Морамо да учимо од њих, да на њих не гледамо као на непријатеље. Не, нећу стварати модерна дела о коронавирусу. Зато што знам да ће након овога свуда у свету бити презасићеност делима осредњих уметника о пародији "короне".

Каква је улога уметности у овим околностима?

– Као и увек, уметност не треба да буде у току са лудилом дана и дневним вестима. Уметност мора да буде ослобођена сваке идеологије. И да остане суверена. Важно је и образовање! Без обзира на то што је Марина Абрамовић велика уметница, прво треба људе и млада поколења да одведемо у музеј класичне уметности. Ако проучите дела класичне ликовне уметности, у њима ћете понекад видети више маште него у делима савремене уметности. Важно је да младе генерације то схвате, јер многи савремену уметност виде као нешто чудно. Али, она то није. Понекад је конзервативнија од класичног сликарства. Дакле, све почива на образовању.

Потичем из лепе земље великих уметника. Ми смо измислили сликање уљаним бојама. Ако данас одете у музеј, можете видети сјајне слике фламанских сликара Хијеронима Боша или Јана ван Аjка. Кад их анализирате, не можете да верујете колико су та дела савремена. Жестоко су критиковала друштво, али веома маштовито, проницљиво и продирањем у универзум. Дакле, понављам, треба да едукујемо публику и младе како би схватили суштину класичне уметности.

Сви мисле: 'Класична уметност је лепа. Добра је'. Није. Многа дела класичне уметности која смо подробно проучавали много су храбрија, експерименталнија од дела савремене уметности. Верујте ми, нема авангарде без традиције! А то нешто говори.

Шта бисте поручили љубитељима Ваше уметности у Србији?

Љубав је Врховна Моћ! Брините о безбедности, чувајте своје здравље и једни друге.