Кристијан Пецолд за РТС: Данас су нам потребнији филмови о опоравку него филмови дистракције

Млада, меланхолична Лаура пуком срећом преживи аутомобилску несрећу. Физички неповређена али дубоко потресена, остаје да живи код Бети, жене икоја је несрећи сведочила и која почиње да брине о Лаури са мајчинском приврженошћу, тражећи у њој ћерку коју је изгубила.

Филм Огледала бр.3 је филм о преживљавању након трагедија, о начинима на које се људи труде да се опораве и наставе живот.

„Када је моја ћерка имала четири године, једне ноћи није могла да спава, јер ју је болео стомак, па смо заједно гледали ТВ и налетели на филм о Џејмсу Бонду. Након 20 минута филма ми је рекла: Баш волим филмове о Џејмсу Бонду. Био сам мало разочаран, питао сам је: Зашто?, рекла је: Он може све да растури и никада не мора све да врати на место и среди. За мене постоје две врсте филмова: једни су филмови дистракције, а други су филмови о опоравку и обнављању живота. Имам утисак да су нам последњих година потребнији филмови о опоравку. Зато сам пожелео да снимим филм о малој групи људи која се опоравља од трагедије. Цео филм је базиран на метафори опоравка: покушавају да поправе ауто, машину за судове, али изнад свега они покушавају да поправе своје душе и своју малу заједницу“, објашњава Кристијан Пецолд.

У тим покушајима они постају другачије, нове особе. У главној улози гледамо Паулу Бер, као и у претходна три Пецолдова филма, а ту је и Барбара Ауер са којом је редитељ такође раније сарађивао.

„Ја сам фан Хичкока, Росалинија. Они су целог живота сарађивали са истим људима. Волим да имам своју екипу. За мене филм нису слике које имам у глави, већ колективни рад. Са својом екипом сам 25 година, ми дискутујемо, разговарамо и из тога се рађају идеје, а не из самоће мог размишљања. Паули се на пример није допао крај филма и прво сам одбијао њене критике, јер сам милсио да је ово најбољи сценарио који сам написао. Међутим, пет месеци након снимања снимили смо нови крај“, открива редитељ.

Један од јунака филма је и кућа у којој живи породица у коју долази Лаура.

„У источном делу Немачке постоје мала села са чудим именима, на пример једно се зове Филаделфија, друго Нови Бостон. Настала су из жеље људи да оду из Немачке у Америку. И кућа у филму је америчка кућа – тереса гледа на улицу, уместо на двориште, као већина кућа у Немачкој. А мени су се увек допадале куће са тремом ка дворишту, као Клинт Иствуд у филму Гран Торино седи на трему са пивом у руци и разговара са пролазницима и то се одржава на његов друштвени живот. Немци су, због чежње за Америком, градили такве куће, због својих неостварених снова. И кућа у филму је кућа неостварених снова“, истакао је Пецолд.

Огледала бр. 3 су јединствено филмско искуство које вас продрма до сржи, али и исцели, да наду, утеху, загрљај.