Мирослав Лекић за РТС: Циљ нам је био да „Руски конзул“ не буде политички памфлет

Филм Мирослава Лекића Руски конзул снимљен је по истоименом роману Вука Драшковића, чије је дело Нож Лекић екранизовао 1999. године.

Ово је седми Лекићев дугометражни играни филм након остварења Степенице за небо, Догодило се на данашњи дан, Боље од бекства, Повртак лопова, Нож и Лавиринт.

Руски конзул заснован је на књизи која је негде наставак романа Нож и која се бави сложеном темом српско-албанских односа. Колико је у ово време настанак оваквог једног филма, једна заправо комплексна, вишеслојна ствар за једног аутора, с друге стране и велики изазов?

Да, веома комплексно управо зато што се књига бави 1973. годином, историјом српско-албанских односа и има још и своју предисторију. Заиста је било јако компликовано бавити се целим проблемом.

У старту сам покушао да будем мало претенциозан, па само покушао да сагледам комплетну проблематику тога, а онда сам схватио да је то један ћорсокак. То у један филм не може стати уопште, а да би и иначе било прекомпликовано објаснити.

Онда сам се заиста концентрисао само на оно што се дешава у роману са пуном свешћу, да је то писано осамдесетих година, да је од тога прошло тридесетак година и да су се многе ствари у међувремену промениле које су помало сличне оним у Ножу.

Имали сте једну ситуацију која је предвиђала неку олују која се и десила касније, па је некако требало сада то све ставити у један филм, а да истовремено задржимо све оно што роман носи, да добијемо актуелност која је потребна и да добијемо некакву врсту нашег односа према комплетном проблему.

Тако да је то био један дугачак процес. Четири године трајала је адаптација романа. Ја сам се са својим сарадницима поприлично мучио док нисам нашао кључ како откључати тај роман у односу на време у коме је настао и у односу на време у коме ће бити приказан.

Ова прича заиста предочава ту историјску генезу, како сте рекли, српско-албанских односа, усудићу се да кажем једну архетипску борбу, али на филмски начин без индиција да се бави решењем конкретног односа два народа на простору Косова и Метохије. Да ли сте се трудили и колико сте се трудили да тај уметнички аспект надвлада онај политички?

Да, то је заиста био, да тако кажем, основни задатак када је реч о овом филму – да овај филм не претворимо у било какву врсту политичког памфлета, него да напросто буде филм. Да том некаквом својом уметничком филмском експресијом дâ ту врсту проблематике која се дешава.

Плашио сам се, посебно што је склиска тема, да не постане било каква врста политичког програма, памфлета или било чега сличног. Мислим да смо успели некако, публика ће то веома брзо моћи да процени, али знам и из контакта са неким људима, рецимо са нашим глумцима који су долазили из Албаније, односно са Косова или из Скопља, Албанци који су веома радо пристали после прочитаног сценарија да играју.

Мислим да смо успели да се задржимо у том оквиру уметности у коме се о судбине овакве или онакве, а има их и добрих и лоших, али да не иступамо са тезама у напред, односно да никога унапред не чинимо ни црним ни белим, него да то стављамо у контекст времена, људи, карактера, а онда да на неки начин, нећу да кажем сугеришамо решење, апсолутно га не сугеришамо, него само кажемо шта је боље од онога што се тренутно дешава.

Већи део публике данас, мислим на млађе генерације, не зна ништа о догађајима, о времену у коме се радња одвија, дакле 1970, 1973. година дакле време Титове идеологије, СФРЈ и, у том смислу, да ли је овај филм заправо више намењен онима који не знају ништа о тадашњим догађајима у бившој држави и уопште о положају српског народа у то време на Косову и Метохији.

На неки начин да. Он није прављен циљно у смислу да ће бити едукативан за ову генерацију, то вам је јасно. Али да, он говори о једном времену које је релативно непознато млађим генерацијама, самоуправљање, братство и јединство, положај, почетак уставних промена, све оно што се дешавало и што је на крају и довело до целе ове ситуације у којој се данас налазимо.

Чак у једном тренутку, на неким контролним пројекцијама, неки људи који су ближи мојим годинама су ми сугерисали да можда има превише свега тога – Тито, цео тај идеолошки склоп, односно бојење тог идеолошког склопа који се појављује у том филму.

Међутим, намерно сам оставио то јер мислим да неке генерације које су недовољно упознате, треба да осете боју и дух времена, треба да осете те седамдесете, такве какве су биле. Мени је то доста важно и то ме у ствари страшно интересује као некаква реперкусија када се филм буде показивао, колико ће неки млади људи разумети, хтети и волети да гледају овај филм.

Убеђен сам да овај филм за 40 година више неће бити проблем. Али страшно ме интересује реакција неког света између 18 и 25 година, како ће прихватити овај филм.

Да ли ће га разумети инострана публика и критика?

Мени се чини да овај филм има ту врсту универзалног језика да може бити разумљив и у иностранству. Он се не бави некаквом врстом уско специфичних ствари, без обзира на то што је у питању проблем који је лоциран на једној територији. Не мислим чак да је важно ни то што је тај проблем светски познат, тј. није анониман у свету.

Мислим да је оно што је јако битно за евентуалну перцепцију овога филма у иностранству, због тога што он у том смислу говори о некаквим општим стварима. То су опште ствари у смислу односа између људи који немају никакве везе више са територијом на којој живите.

Оне нису политички у том смислу конотиране, оне не проистичу из карактера, оне проистичу из неке потребе да се неке одређене ствари, то је нека прича о добру и злу на крају крајева. То је онда опет прича о могућности пријатељства, то је прича о томе да људи могу да контактирају ако хоће да се слушају и да живе заједно. Тако да овај филм, без обзира на то што се заиста бави једним проблемом који има локални карактер, наш, домаћи, овде је, чини ми се, разумљив за било ког гледаоца негде у свету.

Четврта сарадња са Жарком Лаушевићем, који нажалост није дочекао премијеру Руског конзула, односно пета сарадња ако рачунамо и серију Државни службеник.

Да, три сезоне смо радили заједно.

Можемо ли да кажемо да је његовом последњом улогом у животу, у правом смислу те речи, са највећом професионалном тежином заокружена та ваша сарадња?

Па јесте, јесте. Нажалост, на моју велику жалост, она је заокружена. Прво независно од тога што смо дуго сарађивали, само на Конзулу смо радили четири године. То је био пројекат о ком смо разговарали, причали, учествовао је Жарко и у писању текста и заиста био не само глумац него један веома активни сарадник на нивоу комплетног пројекта.

Ја ову његову улогу зовем стандардна Жаркова улога. Он је толико велики глумац, било би страшно претенциозно, чак и глупо рећи да је ово најбоља Жаркова улога. Не, ово је стандардна Жаркова улога, она је фантастична, гледаоци ће то моћи да виде, али то је био Жарков ниво.