„Господин Гага“ отвара Дане игре у Кинотеци

Филм о једном од најважнијих аутора савремене уметничке игре у свету, чувеном израелском кореографу Охаду Нахарну је, према оцени критичара, вероватно најзанимљивије остварење у свом жанру, још од филма Пина.

Са сложеним и захтевним ликовима, те мноштвом снимака изузетне игре, Господин Гага прати славног кореографа од самог почетка каријере па до данас, као директора Компаније „Батшева“.

Редитељ Томер Хејман (Папирне лутке, Ко ће ме сада волети?) направио је филм који је у кратком периоду већ освојио неколико фестивалских награда, укључујући и награду публике на фестивалу "South by Southwest" (SXSW), а приказује се у биоскопима широм света.

Опуштен и активан у својим шездесетим, Нахарин је служио израелску војску за време рата Јом Кипур, али у јединици за забаву, јер због повреде није учествовао у борбеним задацима.

Након тога, мајка га је охрабривала да настави са игром, иако је њему деловало узалудно да започиње професионалну каријеру са 22 године.

Озбиљно је наставио да се бави уметничком игром и добио ангажмане у престижним компанијама Марте Грем, а касније и Мориса Бежара, међутим, за њега су то била несрећна искуства, иако су подстакла његову жељу да самостално креира.

Тако је наставио да ради у Њујорку, где се оженио играчицом Мари Каживаром, која је на крају напустила своје место у трупи Алвина Ејлија, како би се у потпуности посветила Нахариновим пројектима.

Није била одушевљена када је 1990. године прихватио понуду да преузме Компанију „Батшева“ из Тел Авива, иако се са њим преселила и постала директор проба.

У то доба старија, конзервативна публика ове компаније старе 25 година, није била одушевљена Нахарином, јер је он одбацио постојећи репертоар и заменио га сопственим авантуристичким радовима.

Међутим, електрични удар те нове игре, који инкорпорира оштар, непредвидив покрет, повремени говорни текст, мултимедијалне факторе, социо-политичке теме и остале изазовне елементе, брзо је привукао нове покровитеље и дивљење критике, која је знатно допринела међународном статусу ове трупе.

Нахарин је постао „културни јунак“ за многе Израелце, који иначе нису били заинтересовани за игру, када је одбио да поклекне под притиском власти због комада са војном тематиком, који је планиран за националну гала прославу поводом 50. годишњице државе.

Верски фанатици оштро су се успротивили због костима у којима се виде делови тела играча, у стандардном војничком доњем вешу, али Нахарин и Компанија нису желели да прихвате уметнички компромис „умеренијих“ костима.

Нахарин од сваког играча тражи да се потпуно преда задатку, и више од тога, он тражи жртву која је сама себи награда.

Назнака турбулентног темперамента која се иначе крије од публике, појављује се у чудној, заједљивој секвенци филма, када његова садашња жена - играчица Ери Накамура излети из сале.

У оквиру свог четрнаестог издања од 24. марта до 11. априла, под слоганом „Велика игра", Београдски фестивал игре, представиће публици 30 кореографских поставки 15 компанија из 10 земаља.