Српски филм – нада у бољу 2017. годину

Влажност, Николе Љуце, Добра жена, Мирјане Карановић, као и филмови који су имали светске премијере, а нису још увек виђени код нас - На млечном путу, Емира Кустурице, и Земља богова, Горана Паскаљевића – били су добри репрезенти ван граница земље.

Ипак, ствари стоје другачије. У 2016. години дошло је до поларизације. Са једне стране, снимани су филмови по провереном рецепту за успех на благајнама.

Репертоарски наслови лаких комично - сатиричних нота попут Јесени самураја, Данила Бећковића, и Стада, Николе Која - остварили су комерцијални циљ вративши публику у биоскоп.

Са друге стране, појавила су се некомуникативна дела чији су се домети очито по жељи самих аутора кретали од фестивалских до филмова који се допадају само колегама са класе.

Свако тематско и стилско освежење је било примећено, баш као у Дневнику машиновође, Милоша Радовића, који је заслужено национални кандидат за оскаровску номинацију у категорији страни филм.

Ово није била једна од бољих година за домаћи филм и сасвим сигурно неће бити уписана златним словима у некој будућој историји. Добар број наслова остао је заробљен у већ виђеним оквирима и клишеима.

Искуство, младост, признања ван матичних граница - у тој симбиози ишчитавају се имена аутора који су за нове дугометражне игране пројекте добили ове године на конкурсу подршу Филмског центра Србије.

Остаје нада у бољу филмску 2017. годину.