Јовић: „Завештање“ је видео-споменик преживелима

Јовић у интервјуу Танјугу каже да је тема више него актуелна и да се заправо врло мало зна о тим дешавањима, да не постоји значајнија архива тих сведочења.

„Велико је питање како причати деци о томе, тражити начин да причате, а да их не затрујете, да их не оштетите, како каже један од сведока. Тражење начина како причати о томе је заправо било тражење нечега што се зове култура сећања, како развити културу сећања и говорити о болним темама, претрпети бол који те теме доносе и како наставити даље после свега тога“, нагласио је Јовић и додао да мало ко од чланова екипе није рекао да је неко из његове породице страдао у логорима.

Завештање се састоји искључиво од емотивних и катарзичних сведочења преживелих, без коришћења архивског материјала.

„То је прича о 55 портрета, о 55 житија, то је један фрескопис живота у том периоду и на том месту и није било потребе ништа додавати, досликавати било шта што на њиховим лицима већ није насликано. За европског гледаоца непојмљиво је да су постојали логори за децу, тако да смо само у назнакама давали нешто што би помогло да се прати наратив, а све што се догађало и како се догађало говоре преживели“, објаснио је Јовић.

Аутор истиче да је Завештање врста видео-тестамента у коме сведоци говоре о ономе што ни својим најближим нису рекли, са потпуном свешћу и сазнањем да сада то говоре и никад више.

„До свих нас је долазила њихова прича и ми смо са пуном одговорношћу морали да се носимо са њиховом истином и поверењем и некако смо сви заједно када смо завршавали интервјуе, осећали срећу и радост и данас смо пријатељи и дружимо се, одлазимо на њихове прославе, доживели су нас као своје унуке“, испричао је Јовић.

Аутор наглашава да ће 13. новембра у ДОБ-у, сви ти људи добити заслужени аплауз на крају свог живота, заслужено поштовање.

„Филм смо заиста радили као видео-споменик тим људима, наше генерације њима, важно је да их поздравимо и кажемо да то што су преживели је велика ствар за нас. То је прави начин да дођемо до истине која нас не гуши, не трује, већ окрепљује. Често кажемо да ова прича нема хепи енд, али има велики Васкрс који се дешава у контакту те две генерације“, приметио је Јовић.

Чланови екипе су очекивали да ће код својих саговорника пронаћи много више мржње, жучи и бола, али оно што им је помогло да издрже снимање 450 сати материјала било је сазнање да у њима тога нема.

„Са мржњом је лако, преко пута себе имате онога кога мрзите, а оно што смо ми видели је цела драма живота у коме пролазите један период југословенства, рата, деце, мешовитих бракова, штитите своје ближње од мржње, јер она пулсира и преноси се на све нас, сеје неки чудан мрак“, рекао је Јовић.

Уместо тога пронашли су ведрину, радост живота, доброту, старачку помиреност, достојанство умирања.

„Отворено смо разговарали о смрти и томе како виде свој живот на крају пута, кога би волели да сретну на оном свету, шта им је најтежи и најсрећнији тренутак. Врло занимљиво да су нам за најтежи тренутак наводили ово сада. У логорима су се сви борили, постојала је нека енергија, после тога изградња, нада, а сада као стари осећају се усамљеним, старост их је затекла остављеним, непоменутим, првоборци имају други статус, док су они само логораши, њихова деца и унуци одлазе у Кувајте, Канаде, Аустралије и њима то тешко пада и неколико њих нам је рекло: Не можемо да умремо сада, јер нам породица живи од пензије“, испричао је Јовић.

У филму се више пута појављује призор Саве која у тишини тече.

„Сава доноси и односи, то је прича о времену, вода која спира. Том водом су плутала тела и сећања, та вода је за њих значила живот. Били су жедни и само су желели да приђу до те воде и онда када су пришли, пуцано им је у потиљак или су ударани маљем и падали су жедни у воду и то је за нас било симболично, вода као рађање новог живота“, рекао је Јовић.

Он је поменуо да су снимали у моменту када је Јасеновац био потопљен и Сава је прекрила цветно поље.

„Ми смо из чамца снимали те цветове који су ницали испод Саве и то је заправо нешто што нас је инспирисало. Вода заправо прича причу и памти те приче, као и врбе под којима још постоје кости те деце“, додао је Јовић.

Аутор наглашава да су „нам преживели завештали свој живот“.

„Оставили су нам идеју живота, како преживети, начин на који живети и како да се боримо и да знамо да нису наша времена најтежа, да су тешка времена дата да их учинимо бољим, а не да кукамо и да се љутимо на време и околности. Завештали су нам причу о страдању и победи и та прича о победи је највећа ствар коју ми носимо сада, јер жртве које су они поднели су темељ, база, корен из које ми треба да процветамо“, истакао је Јовић.

„У једном тренутку када смо снимали бабу моје супруге сјатили су се унуци, праунуци и у неколико наврата смо снимали како се из тог једног преживелог изданка расцветало 30-35 других. Моја деца су део тог изданка и моја деца су ту зато што су се ти људи борили за живот. Најважније што сам схватио је то достојанство умирања и спокојство да сте урадили велику ствар у животу“, рекао је Јовић.

Након премијере у оквиру „Слободне зоне“, филм ће 27. јануара бити приказан у биоскопу „Европа“ у Загребу, а имају и позиве за неколико међународних фестивала.