„Јесен самураја“ као домаћа варијанта „Рокија“

Свако тематско и стилско освежење добродошло је у српском репертоарском филму, макар то били цитати и холивудски стереотрипи. Јесен самураја представља нам домаћу варијацију култног Рокија.

Петар Стругар није Силвестер Сталоне, али је посвећен глумац који се улогом талентованог професионалног каратисте, доброћудне индивидуе са маргине са смелом и оптимистичном истрајношћу док се бори за част и голу егзистенцију, носи акцијом у упакованој љубавној причи. А она се, судећи по врсно снимљеним борилачким сценама, може подвести под жанр борилачког филма.

Стругар открива свој највећи изазов у овом пројекту: „Највећи изазов била је заправо та психолошка припрема лика, борца, односно индивидуалног спортисте. Анализирао сам борце и људе са којима сам долазио у контакт у припремама овог филма. То је база података, коју сам оформио конкретно за ову улогу, узета из живота“.

На почетку банална комедија, налик на југословенске из осамдесетих, претвара се у филм који предочава неморал и друштвену хипокризију, када се спорт претвара у прљави посао. У тој вишеслојности редитељ Данило Бећковић креативно користи маневарски простор нудећи слатко-горак укус.

„Имамо главног јунака који је у потпуности, као личност, формиран управо у кинематографији осамдесетих година и том врстом филма која је креирала наиван, можда детињаст, можда инфантилан поглед на свет али суштински веома исправан и веома моралан – са једно врло јасном разликом између тога шта је добро а шта је лоше, шта се ради а шта не“, открива редитељ Данило Бећковић.

Јесен самураја је међу филмовима који нису остали заробљени у оквирима домаће кинематографије. Ограничења су превазиђена – добили смо другачији технички стандард и прву српску борилачку звезду на филму.