„Са 'Енклавом' смо стали иза дела нашег народа“

Радња филма дешава се у изолованим заједницама – енклавама на Косову и Метохији и приказује шта се дешава када неко премине у енклави, а гробље се налази изван ње. У причи, уз много перипетија, један осамдесетогодишњи старац ће ипак бити сахрањен и то захваљујући свом унуку, десетогодишњем дечаку, који се усудио да учини нешто немогуће за обе заједнице, српску и албанску, да заволи и стекне пријатеља на супротној страни.

„Тај један поглед на свет где је дечја психологија и визура суштинска некако добија на универзалном значају, јер та визура детињства одредила је нас одрасле заувек. Очигледно да филм почива на неким архетиповима детињства који имају универзални код и то делује и у Србији и у иностранству подједнако“, примећује редитељ.

Радовановић Танјугу каже да публика у иностранству и Србији реагује исто: „То буде доста велики емотивни шок, завршава се сузама, егзалтацијом, катарзичним осећањем. То је оно што сам имао прилику да видим у Италији, Француској, Индији, Аустралији, Грчкој, Турској“.

„Код нас то има подигнуто значење, јер је Косово у питању, и ми у старту комуницирамо са том неком општом вредношћу, што се зове Косово, али у иностранству је готово исти емотивни пријем“, додаје Радовановић и примећује да је емоција у филму више него што је било предвиђено.

„Те емоције и јесу биле понуђене у сценарију, али просто филм је такав медиј да ви не знате да ли ћете ту емоцију моћи да остварите. То зависи од глумца, редоследа снимања, од редитеља, од филмског језика, како су те сцене формулисане, а ту су и остали уметници – сниматељ, композитор, све то утиче“, објашњава редитељ и сценариста.

Са Енклавом су пропутовали целу Србију и свет и свуда су пројекције биле узбудљиве и емотивне: „Нисам могао ништа годину дана да радим. Толико нас је тај филм увлачио у себе, није нам дозволио да одемо даље“, каже Радовановић.

Посетили су и сва места где живе наши људи на Косову, приказујући филм у домовима културе, школама, разним импрозвиованим просторима. „Имали смо малу мисију и нешто се покренуло, други филмови са другим темама су почели да одлазе тамо, али ми смо отишли у енклаве са филмом о енклави, то је био најтежи задатак. Имао сам моменат непријатности, али уметност превазиђе те односе и људи доживе то као да се догађа негде другде, упливају у причу, оду у тај сан, илузију и на крају се врате.“

Радовановић додаје да филм дуго није имао биоскопску дистрибуцију у Немачкој и Италији. „То наравно неће бити комерцијално велика дистрибуција, али ће бити биоскопска дистрибуција широм Италије и Немачке“.

После награда у Москви, Мексику, Немачкој, Грчкој, Турској, Индији, Италији, Аустралији, Француској, прошлогодишњи представник Србије у трци за Оскара за филм ван енглеског говорног подручја недавно је награђен на Кавказу и у Португалији.