Вендерсу Златни медвед за животно дело

Вендерс, који је седамдесетих година стекао репутацију једног од водећих редитеља новог немачког филма, снимио је око 60 играних и документарних остварења у Европи, Америци и Азији.

Добитник је бројних награда укључујући Златну палму у Кану за филм Париз, Тексас и венецијанског Златног лава за филм Стање ствари. Његов рад као редитеља, фотографа, писца стална је инспирација другим ствараоцима.

Златни медвед за животно дело. Шта вам значи? Да ли је то круна ваше каријере?

Ово јесте веома важан тренутак мог живота. Ово је мој родни град, гост сам фестивала већ четрдесет година. Дирљиво је. Хтео сам и да се постарам да то нико не доживи као довршено животно дело, већ као наставак мог рада, ја сам признати радохоличар. А онда ми и идеја да довршимо мој нови филм Све ће бити у реду и прикажемо га, отвара врата у будућност. То ми се много више допада.

Документарац о немачкој кореографкињи Пини Бауш, који је снимио у три-де технологији, подстакао је Вендерса да исту технологију примени и у интимној породичној драми са елементима трилера Све ће бити у реду, о депресивном писцу коме ће трагичан догађај променити живот. Филм је рађен према оригиналном сценарију младог норвешког писца Бјерна Олафа Јохансена. Неки би рекли беспотребан три-де трошак. Они други ће се дивити импресивном портретисању природе и људских стања која осцилирају у три димензије.

Господине Вендерс, три-де искуство с Пином утицало је на вас да то поновите. Можете ли да нам објасните могућности три-де технологије у интимној породичној драми?

Док сам снимао Пину и откривао три-де технологију, био сам убеђен да је савршен за плес, за архитектуру. Био сам врло концентрисан на дубину и на оно очигледно код оваквог начина снимања. На самом крају снимили смо нешто без плеса, без акције, само портрете плесача. То је било тако узбудљиво! Схватио сам како три-де технологија може постићи нешто сасвим другачије, може бити нешто што превазилази очигледан аспект простора, нешто што може увећати присуство особе.

Та особа ти је ближа, више осећаш његову или њену душу, укљученији си. То је као кад сад ви и ја овде седимо, ви сте преда мном, било би другачије да сте на екрану. Код обичних филмова, људи су дистанцирани, екран их одваја. Применом три-де технологије људи могу имати другачије присуство. Испричати емотивну причу с тим појачаним присуством одузимало би дах. И нашли смо ту причу. Добио сам прву руку филма Све ће бити у реду од младог писца којег много волим и сматрам врло талентованим.

Убрзо после Пине, Жан Пјер Ринголд, продуцент и ја одлучили смо како је то прича која може искористити тај нови потенцијал три-де технологије на емотиван начин, а да то не буде штос. И да буде врло природан и мекан, да заборавиш како га уопште користиш, да се после два минута више и не сећаш да је филм три-де, већ да си само у њему. То је оно што се филм нада да ће постићи.

Због чега сте се одлучили да главну улогу дате Џејмсу Франку? Како је било сарађивати с њим?

Џејмсова улога је била кључна за филм. Нисам ни могао узети глумице док нисам знао ко је мушкарац који је повезан са свима њима. Кад сам упознао Џејмса у Њујорку, схватио сам да је он права особа. Знао је све што глумац треба да зна о улози. И он је био писац, познаје креативни процес. Пили смо кафу пола сата, па је морао да пожури на предавање.

Држао је студентима тросатно предавање о писању сценарија. Отишао сам с њим и учествовао у семинару, на крају смо предавали заједно. Схватио сам да је то био човек који ми је потребан, да ће он све схватити.

Такође је био и довољан минималиста као глумац. Три-де све увећава, као да је све под лупом, па глумац више не сме да глуми, већ мора бити. Џејмс је то имао. Тек кад смо имали Џејмса, нашли смо три главне глумице, све различите, али и све способне да се преобразе у ликове.

Со земље је номинован за Оскара у категорији најбољи документарни филм. Шта очекујете од Академије?

Двапут сам ишао. С Buena Vista Social Club и са Пином. И сви су рекли – сигурно добијаш, твој је. Онда, наравно, нисмо добили, па сам научио да не очекујем ништа.

Рекордер присутности на 65. Берлиналу је глумац Џејмс Франко. Присутан је у три филма – у Краљици пустиње Вернера Херцога, где је партнер Никол Кидман. Затим у филму Ја сам Мајкл, где тумачи геј активисту Мајкла Глаца, који се одрекао своје хомосексуалности и у Вендерсовом остварењу Све ће бити у реду.

Тумачи лик Томаса – младог, саможивог и неуспешног писца коме ће трагичан догађај променити живот, али и каријеру. Сваки приповедач на неки начин узима од туђих живота. Грижа савести због тог профитерства неизбежан је сапутник писца у Вендерсовом филму.

Јесте ли и пре овог филма волели филмове Вима Вендерса и шта вас је навело да прихватите улогу Томаса?

Да, био сам велики Вендерсов обожавалац и његово дело је много утицало на оно што ја радим. Начин на који прича, како снима филмове и које ликове бира, његов избор музике – све је то много утицало на мене. Сарадња с њим је заправо главни разлог што сам желео да радим на овом филму.

Да ли верујете да трагедије дугорочно гледано могу одвести у нешто позитивно?

Велико је то питање. Сигурно свака трагедија има другачији исход. У неким случајевима – да. У овом филму трагедија која се догодила има различите резултате. Неки су добри, неки лоши. На крају крајева, мислим да мој лик, Томас, постаје боља, одговорнија и ангажованија особа због начина на који се носи с трагедијом.

Јесте ли у улогу Томаса унели нешто лично?

Постоје неке сличности између мене и Томаса. Писац је, а ја сам у уметности. С тим се могу повезати. Мучи се да уравнотежи свој креативни рад и приватни живот, а ту равнотежу сам и ја морао да направим. Тешко је. Али на друге начине је веома другачији. Врло је затворен, мисли да је све против њега – ја се трудим да не будем такав у животу. Мислим да кад сам негативан и кад се изолујем – једноставно будем тужан.

Ово је 65. Берлинале. Глумили сте разноразне улоге. Шта улога мора имати да би вас придобила?

Мислим да за мене улога није примарна кад се одлучујем за филм. Режисери ме мотивишу. Радио сам с два највећа немачка режисера. У та два филма, сарадња с Вимом Вендерсом и Вернером Херцогом била је главни разлог да их снимим. С њима бих снимао било који филм. Обожавам све што они раде.

Радио бих и на мањим филмовима, само зато што су део њиховог свеукупног дела које ценим. Понекад је то сценарио, понекад прича. Филм Ја сам Мајкл развио сам пре него што сам имао режисера. Ја сам био продуцент. У том случају само сам желео да испричам ту причу и бавим се на неки начин том темом. То ме је тада привукло.

Да ли се разликује кад си пред три-де камером?

Не баш. За глумце није много другачије. Али постоје питања којима се баве режисери и камермани: дуже се припремају и постављају сцене, има одређених покрета које не можеш да правиш с три-де камером, бар за сада.